Posetioci
Priče: Doba Slučajnosti
copyright©whoreofbabylon
9/02/2007
Stvarnost je samo odlomak od sna, recipročna vrednost više strana imaginacije za koju verujemo da postoji. - Volja je samo deo nas koji smo izmislili da bismo nešto radili sa razlogom. - probio je tišinu stranac poznih godina koji je sedeo pokraj mene.
Mogla bih se zakleti da to što me je upravo udarilo po nosu nije bila grančica nego opiljak Mesečeve Kore. Suv, sagoreo do pola, znak da razgovor nekuda vodi i da se nešto dešava. Zgranuta na prizor majke koja urlajuće dete časti nametnutom disciplinom na očevid dvadesetak prolaznika, zapalih poslednju cigaretu iz kutije iz zadnjeg džepa. Stranac poče da se migolji stišćući metalni pomoćni štap za hodanje u levoj ruci.
- A ako nemam volju, da li to znači da nemam sebe? Ili samo nemam nju? - Plašite li se smrti? - upitah.
Starost - jedina kletva od koje se ne može pobeći, jedini broj koji koliko god sakrivali čini rezultat jednačine Velikih Terazija na kraju.
- Imam li razlog da se plašim nečega što ne poznajem?
- Svi se mi plašimo nepoznatog...
- Strah je najveća glupost, tek okrajak ljudskih mogućnosti. - zadovoljno odgovori chovečuljak. - Ako uporno veruješ da je tvoje mesto više rezervisano iza kraja nego ovde, previše važnosti pridaješ nepoznatom. - on nastavi.
Nasmejah se... Primetih da se ram naočara na zboranom licu malo pomerio naviše i pomislih kako starost nekada dobro dodje u prikrivanju emocija koje ne možemo sakriti pre tog doba. Čovečuljak mi je počeo delovati simpatično, čak nenametljivo i povrh svega interesantno. Prečesto sebi dozvoljavamo luksuz impulsivnosti u pokretima, odgovorima, razgovorima. On je vodio svoju igru, vodio je skladno kao korak u Valceru koji sam sigurna da je umeo zaigrati pokraj starog gramofona koji se odavno više ne proizvodi - u nekoj požuteloj staračkoj sobi, negde u blizini ovog parka...
- Čovek se uči dok je živ.
- Jednom sam upoznao životinju sa više čovečnosti od svih mojih prijatelja zajedno.
- Možda niste imali previše prijatelja u životu.
- Možda sam ja tek starac koji voli pričati sam sa sobom a ne nametljivi gospodin koji iziskuje dijalog. - Živite li daleko odavde?
O ovom starom čoveku ne znadoh ništa a činilo se da smo čitavu večnost sedeli zajedno na toj klupi... Ili tih četrdeset godina koliko je on vremena proveo sedeći na njoj.
- Ne znam. - nasmeši se starčić, i shvatih da ja postadoh nametljiva odjednom u ovoj situaciji. Zašto bi mi i rekao gde živi kada se ne poznajemo duže od ovih pola sata od kada me je uhvatio grč u listu leve noge u parku na pola puta do kuće...
- Već četrdeset godina uvek sedam na istu klupu u istom ovom parku, svaki drugi dan u nedelji.
- Nije loše imati neki ritual u životu. - slegoh ramenima.
- ...Ni jedan jedini put nisam poveo razgovor sa slučajnim susedima na ovom mestu. - osmehnu se on, sa obe ruke stišćući onaj njegov štap, lupkajući njim o beton. - Život je precenjena mudrost mladih. - progovori on ponovo, sa istim onim zadovoljnim izrazom na licu.
Više nego šokirana ostadoh da gledam u beton u situaciji u kojoj ne umem da se snađem. Iz nekog razloga osetih strašan pritisak u grudima i kako knedla u grlu želi da me uguši.
- Na mladima svet ostaje... - nekada su klišei najbolje sredstvo za dijalog.
- Kada bih Vas pitao zbog čega se osećate toliko staro, Vi biste ustali sa ove klupe i otišli. I ja bih ostao ovde sam da sedim. - pomalo tužnim tonom on nastavi.
- Ne bih otišla zbog toga. - odgovorih. - Možda bih otišla jer moram da sam negde drugde, ali nikako ne bih otišla zbog toga.
- Ni Vi nikada niste vodili razgovore na klupama u parku, zar ne? - nasmeši se on.
- Ne baš...
- Zašto onda razgovarate sa mnom?
- Zaista ne znam. Možda se plašim starosti i poštujem je čitavog života, a možda je ovo popodne jednostavno drugačije od nekih drugih popodneva.
- Kada bih Vam rekao da je ovo možda poslednje popodne u mom životu, da li biste znali šta da mi kažete? - Nemojte to toliko primati k' srcu... - prošaputa on. - Meni je jako prijao ovaj mali razgovor sa Vama.
Pade mi na pamet koliko me ovaj starčić podseća na razrednog starešinu iz osnovne škole... Moj razredni starešina bio je magistar književnosti, a ipak je predavao u osnovnoj školi i nazivao nas četrdesetoro svojom decom. Kada bi se iznervirao ili razbesneo na nas, samo bi mu se zacrveneo nos; uvek bi skrivao lošu stranu svoje ličnosti, uvek bi je kontrolisao. Moj razredni mi je oduvek bio veoma drag...
- Kako se zovete...? - smotano upitah.
- Ne znam. - odgovori starčić istim onim tonom kojim mi je odgovorio da ne zna gde živi. - Razmišljate koliko Vas podsećam na nekog ko Vam je bio jako drag.
Osetih strašnu želju da se zahvalim, da kažem bilo šta, ali idilu tog popodneva na klupi prekide žena koja nam se ubrzano približavala, nazivajući starčića svojim ocem, podsećajući ga na to koje je doba dana.
- Da... istina je. Na jednog jako dobrog čoveka.
- I Vi mene podsećate na nekoga.
- Na koga?
- Na mladića koji je pre četrdeset godina slučajno seo na ovu klupu, iako nikada ranije nije. Stigao ga je bol u levoj nozi i morao je da odmori. - odgovorio je.
- Neko koga poznajete?
- Ne, ne poznajem dobro tog mladića... Zaboravio sam ga. Ali znam da ga je oduvek zanimalo nekoliko stvari koje sam Vama danas slučajno rekao, iako su se te stvari činile nevažnim i sekundarnim toga dana. - Ovo Vam je kćerka? - upitah na brzinu.
Niska ženica koja je delovala starije nego što je očigledno bila, uhvati starčića pod mišku ne obazirući se na mene i krete ga odvoditi stazom u parku. Dok zvuk lupkanja metalnog štapa nije nestao u mojim ušima i dve figure se ne izgubiše iz mog vidokruga, ja ostadoh da sedim na klupi. Kada me ponovo onaj sagoreli deo prirode lupnu po nosu, ustadoh i ja. Sada sam se već mogla zakleti da je to ništa drugo do opiljak Mesečeve Kore jer mi se okrugla spodoba već smejala sa neba koje se presvačilo iz dana u noć.
- Ne znam, vidim je prvi put u životu. Verovatno jeste. - odgovori on sa osmehom na licu.
Nekoliko narednih dana prolazila sam istom stazom, ali nisam nikada više srela ovog čudnog starčića - ni parnim niti neparnim danima u nedelji. Nestao je, izgubio se. Pomislih samo da mi je rekao sve što je imao i više nije postojala kosmička potreba da se srećemo u ovom životu.
Mesec dana kasnije čuh da je nekome preminuo otac... Da je zadnjih dana svog zivota često zaboravljao gde živi i kako se zove, ko su ljudi koji ga okružuju i ko je njegova porodica. Zaboravljao je sve, ali nikada nije zaboravio da svakog drugog dana sedne na istu klupu u parku na koju je sedao četrdeset godina. Niko nije znao razlog tome, ni doktori, ni specijalisti. Pripisivali su to čudnim efektima poznih godina.
Znala sam da je čitavog života čekao da kaže nekome nešto što je on sam jednom želeo da zna. A ja sam samo slučajno sela na tu klupu zbog grča u listu leve noge...
Razlog je samo deo volje koju smo izmislili da bismo znali kako hodati kroz život i na koju klupu treba sesti da nas po nosu udari opiljak Mesečeve Kore.
Oznake: Priče
nekoga, videti zivot sa nalicja ili
bolje raskrstiti sa famom da zivot
izpunjava zelje a na nama je samo da sastavimo spisak. Sresti nekog kome su zadnji casi, nekog ko ima puno da kaze a nema ni kome, a nema vremena mozda slucajnom prolazniku koji se zadesio a koji ga nije odbio svojom pojavom, podari neki biser, stali vec, mudrost, svoje samospoznaje o nama i pojavama o uzaludu borbe nase krhkosti da sacuva svoju cahuru leptira
iz koje smo izasli i zivimo samo jedan dan u vecnosti...
-
slika i prica zasluzuje vise od komentara...klanjam se i skidam
svoj sesir ovakvom pisanju.