Posetioci
Poezija: Pad
copyright©whoreofbabylon
10/21/2007Padam na dno koje uvek je duplo,
Ljubav što jurim je lešina, truplo,
Život šamara, budi vetar, daljine:
Ta pustinja nema poslednje dine.
Podižem glavu, al' crno je nebo,
Kanda je Đavo opet Anđela jeb'o,
Tad reci, prozbori, šapni u bradu:
Hteo nisi ni biti u Njegovom stadu.
Udahni, izdahni, znaš, guši te dim,
Hteo bi juriti, ali nemaš za kim,
Hteo bi više, uvek hteo bi bolje,
Al' uvek te stignu te otrovne zolje.
Jutro daleko, noć se k'o mrcina vuče,
San i da dođe, uvek samo dotuče,
Nema me, nestajem i gutam sate,
Knedla za knedlom, a svaka zna te:
Ti si onaj što pada, što se ne broji,
Čija duša i telo ne ume da stoji,
Naše su štake sve slomljene davno:
Bogalj u duši nikad ne pada slavno.
Oznake: Poezija
Komentari (4) | Link
svaki je pad preduslov za uzimanje zaleta ka novoj visljoj stepenici.
podseti me ovo na Kamijev 'Pad'znaci mozda smo i bili na dnu znamo kako to izgleda ali biti dole i imati tako silan oslonac tako silnu odskocnu tacku ko sto je dno...biti dole i vinuti se ka vrhu ca to je car padanja:)
Wob krasno evo celo jutro sdim ispred kmpa i citam te...samo hrabro curice,mozda ce i vreme doc kad ja,ti i Zmajcek izdamo nesto zajednicko"___