Posetioci
Proza: I Dare You To Dare Me (Obaranje Ruku Sa Srećom)
copyright©whoreofbabylon
10/07/2007Obaram ruke sa Srećom.
Imam jaku levicu, od konobarskih dana.
Vuče Sreća na svoju stranu, da budem na gubitku, ali, svejedno, ne dam se... I borim se. To je nešto iskonsko u nama, da se inatimo, da kažemo "E, baš ne može!" samo kada nam u lice pljune onaj ružni tip po imenu Izazov. Taj Izazov vam je jedan od onih prljavih, zlih tipova sa cigaretom večito na ivici usne, što podiže samo jednu stranu lica u osmeh i gleda skupljenih očiju, sa visine. Sve se devojke lože na tipa zvanog Izazov, koliko god je siromašan po pitanju kulture i koliko god da je drzak i bezobrazan. On uvek ima ono "nešto" u sebi.
I igram se sa senkama, ubeđujem sebe da toplina reči ipak postoji... Da one mogu da budu mekane, tople, paperjaste... I mogu.
Izazov kaže da sam sa Venere, kao i sve žene. To kaže kada ga pitaju odakle sam. Rekao mi je, pošteno, u startu, da odlučim "kako ćemo". Nisam odgovorila. Lako ćemo. Zašto bismo se gurali u definicije, tamo je ionako gužva.
I onda dođe ona kurva, beštija... Sreća. Da mi je znati koliko se samo puta sakrivala u mrak mokrih, štrokavih ulica sa Izazovom da tamo ko-zna-šta-sve rade. Hoće da obara ruke sa mnom, haha. Ma drolja jedna najobičnija, izvin'te me na ovoj upotrebi francuskog, pa i ona se ponosi time što je, uostalom. Nije to tajna.
Ali zanese me tako... Ona se valjda zanese, razumem je, zgodan je frajer Izazov, pa je nekada nema dugo. Nisam od onih, da kradem drugima lepe trenutke, onda je ni ne tražim. Ne voajerišem ih šta sve rade, zato i ne znam sve te sitnije detalje. Guram svoje samo dok nje nema, znam da nije laka riba, pa ni njemu ne može biti lako sa njom. Žensko k'o žensko.
I nađe me za šankom, on ispija miran tamo u ćošku neko piće i ne ispušta cigaretu iz usta. Učinilo mi se da je odmerio par dama, al' odćutah... Pa i meni su kolena zaklecala pri samom pogledu na njega, pa gledam da uvek gledam drugde, da ne padam na sitnice. I priđe mi ona, srećna kao i uvek, podiže obrvu i eto nas za stolom: ne zna se kako, ne zna se zašto, obaramo ruke. Smeje mi se u lice, kuja, a zna da to mrzim.
Malo sam nagla na svoju stranu... Opet juče, danas, večeras. Ne zna Izazov da meni ne smeta kada mi neko dune dim cigarete u oči. Pa nisam ni ja od juče baš, videla sam muško i pre njega. A on me gleda, skoro pa naivno, pa se još i nasmeje... Poznaje oružje, koliki god da mi je arsenal. Baš nađoh da se igram sa opasnim igračima.
I počinje da me nervira što me tako gledaju. Sad, da oteram Sreću - ne ide, nije na mestu. Da oteram Izazova, povućiće opet i nju sa sobom, pa šta ću onda, opet sam na početku. Da se predam...? Ma, to nije ni među opcijama.
Kad ga eto Život, došao po porudžbinu... Predstavlja se kao "Šansa" - taj tek ima hiljadu i jedno ime, neću ni da vam pričam.
"Pelinkovac, bez leda i limuna, čist.
I pitaj damu šta će piti...
A moju flašu stavi na led."
I smeje mi se Izazov, dok pali novu cigaretu...
Oznake: Proza
Komentari (0) | Link