Posetioci
Proza: Senke Ljubavi Nacrtane Suzama
copyright©whoreofbabylon
9/09/2007Mrak je, noć. Crkva otkucava sitan posleponoćni sat i Posmrtno Zvono... Rodio se još jedan Anđeo i srce mi drhti jezom pomišljajući na Tebe. Otvaram visoku gvozdenu kapiju, čuje se škripa rovarenja šiljaka po betonu i ostavlja mi crne zarđale tragove na znojavim dlanovima. Zakoračujem u Đavolju Baštu - u groblje Izgubljenih Ljubavnika.... U potrazi za Tvojim imenom i Tvojom slikom utisnutim na kamenu. Drveće, tišina. Grane hoće da me zagrle i osmehujem se koračajući po suvom lišću i mekanoj zemlji. Puls se ubrzava dok ne natera srce da probije torzo, vraćam ga šakom nazad... Pocepan rukav na bordo haljini... Krv. Mrak je, nisam ni osetila kada sam udarila u drvo čija mi je kora razderala kožu na nadlaktici. Rana inficirano peče, ali ne nadjačava bol u Duši i suze polako klize niz obraze... Muzika. Božanska, Đavolja. Ne znam gde sam, kapija je daleko iza mene i zaklonjena drvećem i mrakom... Magla.
Vidim Te u daljini, osmehuješ se i pružaš mi ruku, kao da ću pasti. Ne razumem i saplićem se na prvi grob padajući na ruže... Boli me. Ne vidim te više. Ustajem i trčim prema zapamćenoj slici u tami kroz eho jecaja i Bola. Bosa sam, tek sada primećujem kada se svaki žuti list na zemlji zabada u moja stopala. Prepoznajem likove na slikama nadgrobnih spomenika, svi su oni živeli i umrli u Mome Srcu... I Srce počinje da vrišti, mišići mi se grče od Bola i Uspomena; gubim poslednji trag snage da te tražim... Zemlja se odjednom čini savršeno mekanom i zove me da legnem u njenu postelju od blata. Klečim i shvatam da prvi put u životu gledam izbliza stazu između grobova. Nikada mi nije bila bliža, nikada draža. Ponovo Muzika i prepoznajem je, i boli me, i kida me...
Mesec je crven i shvatam da sam u njemu videla Tvoj lik, dok ležim u blatu i gledam u nebo... Žuto i crveno lišće me polako pokriva nošeno vetrom i muzikom. Podižeš čašu i ispijaš zadnje kapi crvenog vina sa njenog dna i one tako ispijene počinju se slivati iz mojih očiju - u zemlju iz koje su potekle u Tvoju slavu i zdravicu nad Nama. Uspravljaš me na kolena i ljubiš me u čelo. Grlo mi je suvo i zapaljeno vetrom. Podižeš mi bradu u tišini, gledaš mi duboko u Dušu i ona te moli da legneš pored mene, da me zagrliš jako i nikada ne pustiš. Provlačim ruke kroz tvoju crnu, dugu kosu i srce mi se puni hladnoćom... Moj Centurion. Zauvek Moj... Taj znak na tvojim grudima ja sam iscrtala, ili nisam... Taj privezak oko tvog vrata ja sam stvorila... Ili nisam. Vranino Pero u Tvome krilu, Moja Požuda... Jeste. Shvatam da ovo je Tvoje groblje, groblje zaboravljenih i ostavićeš me ovde, samu, u tišini... I sve je Tvoje, i Ja sam Tvoja. Kidaš sve znakove mene sa svog tela i svoje kože, odgurujući najzad i mene na zemlju... Zatvaram oči i tupim osećajem padam na kamen sopstvenog spomenika shvatam da me više nema...
U ovom Ništavilu još ponekad mi se učini da čujem Tvoj glas u daljini, kao da ponekad obilaziš moj hladan grob u Tvom Srcu... Kao da se Vreme menja, kao da otvaraš novu flašu mojih crvenih suza... Kao da ću imati snage za još jedan korak ako ustanem iz ove zaboravljene postelje od blata i lišća...
Još ponekad Vetar mi nanese izgužvane listove starih pesama pod ruku... Šapuću mi da su Te našle i da si ih ukrao, prisvojio, obrisao tuđa imena sa njihovih posveta... Čuvaj ih za mene, još toliko mogu da ti tražim... Još si mi toliko dužan.
Oznake: Proza
Komentari (0) | Link