Posetioci
Poezija: Ponoćne Trube
copyright©whoreofbabylon
12/06/2008
Na prestolu tuge prinosile žrtve,
Duše snene obed bile su za očaj,
Prebogata gozba častila je noćaj.
Negde u daljini, sreća u manjini,
Utihnula mirno, sva je u crnini,
Znaju vuci gorski kad je njihov čas,
Znaju i psi morski, vlaže krvlju glas.
Praskozor daleko, spas još predaleko,
Dojenče u strahu neće majke mleko,
Strah i jeza kožu ispuniše jako:
Pobedit' il' predat', nikad nije lako.
Plakale su cure pokraj puta pakla,
Isečene bure, oštre poput stakla,
Porcelanskim licima uzele su smeh,
Deci u kolicima plaćale su greh.
Od jahača četri, milosti je bilo
Tek da se u večnost piše šta se zbilo,
Da ostane negde kao opomena zla
Sećanje na nekad srećna, mirna tla.
Pesnik tuđom rukom rađe pisao bi sve,
Da izbegne u svoje proste, šture sne,
Da si nađe spas izvan dna prokletstva,
Da ne pusti glas u raljama zverstva.
Al' ponoćne su trube probudile mrtve,
Selekcijom čitkom sebi našle žrtve,
Pokosivši sreću, posejaće očaj,
Tragedijom srca počastiće noćaj.
Ponoćne sad trube čuju se za mrtve,
Pred oltarom tuge postrojene žrtve,
Peharom se zdravi pobačaj od sna,
Jednjakom se tuga sliva sve do dna...
Postavši im sluga, sudbu svoju zna:
Nikad više sanjat', ni dobra nit' zla,
Nikad više pisat' o patnjama sna...
Nikad više padat' s' tugom sve do dna...
Oznake: Poezija
Komentari (0) | Link