Babylon Musings

FreeStyler: O Tebi Je

2009-10-27T16:35:00.004+01:00

Nacrtaću uspomene,
neke nove, izmišljene,
samo da te više ne znam
kada znam da više nemam
sve čemu je ime Moje
sve što zna za druge boje
osim sive koju nosim
koju pamtim i podnosim
baš jer moram, jer ne umem
ni da živim, ni da umrem -

Još sam negde gde je vreme
stalo, prošlo, sišlo s'teme,
nevažno je, prolazno je,
nije isto, sve razno je,
nije puno, sve prazno je,
ali dišem, posve tiho,
da ne čuje jecaj niko,
a gledam te kad te boli,
sada znaš šta karma voli,
sada znaš, koliko boli -

Osetiš li, tu, pod košem
koliko se nadam lošem
kada god te neko vidi,
kad god ti se neko svidi,
još memljiv je ukus tu,
još srce te zna po zlu,
još te duša zna u snu -

Al' u umu, tu te nema,
tu nikada nisi tema,
tek mržnje ponekad porok,
tek za pesmu nekad prorok,
tu, što psuješ, što je truješ,
tu u koju ne veruješ.

O tebi je - sebe psuješ,
o tebi je - sebe truješ,
samom sebi ne veruješ,
ja je još ponekad čujem -
jer ne znam da ne verujem.

FreeStyler: Ne Znamo Se

2009-07-31T19:56:00.004+02:00

Još odvajam parče sata,
Parče noći, iza vrata
Gde stanuju uspomene
Znam Đavola i on mene,
Pa mi dođe u sred sna
Da mi kaže ko sam ja,
Da pokaže sva ta dna
S’ kojih bežim - to sam ja…

Kaže, znamo, srce bolje,
Kažu fali samo volje -
Al‘ je nemam, al’ je nemaš,
Ti još tamo negde snevaš
Gde si hteo vazda biti,
Gde si smeo gnezdo sviti -
Tek sve dalje, gde me nema,
Gde i tuga sad je nema,
Pred prizorom uspomena
Povukla se, ostavila
Sva slomljena negde krila;

Kažu, bolje… znam da jeste,
Opet živim, opet dišem,
Ponekad i nešto pišem;

Kažem bolje… znam da nije,
Jer znam tačno šta me bije
I znam bolje šta me šije…

Sama sebe, srce, vazda
Kud god bejah tu je brazda
Loše sreće, sve što neće
Nikad biti ništ’ do stih
Nekad gorak, uvek tih,
Kao jeza što te prođe
Kad si sam pa kad ti dođe,
A znam te bolje što smo dalje,
Kroz san mi te Đavo šalje -

Da ne letim, da se setim,
A vična sam da poletim
Iz zaleta pravo k’ Vragu,
Bilo me je na tvom pragu
Više nego što sam htela…

To gde ideš, to su sela:
Prezirem ih, iz dna sebe,
Mrzim sve što ima tebe!
A dao si se, poklonio,
Otklonio, priklonio
Tuđem što je, a ne naše,
Poput onih što se plaše,
Razočaran u moj stih -
Oduševljen tek u njih…

I eto me, pola dva je,
Olovkom se borim s’ zmajem
Negde se ja čak i kajem
Ali ćutim… bolje tako.

Bolje nek ti bude lako,
Voleti, to ume svako -
Ja ti nisam za te priče,
Ja ne tražim sto ti liče,
Jer u duši još se miče
Trag prezira, zrno sreće,
Jer bolje je kad me neće
Jer bolje je čak i tako
Nego da mi bude lako.

Voleti te – može svako,
A mrzeti… nego kako?
Zar da volim sto me nećeš?
Zar da idem gde se krećeš?
Zar se znamo, ti i ja,
Zar da bežim od svog sna…?

To si hteo - nisi smeo,
Bolelo je kad si kleo,
Volelo se kad se znalo,
Letelo se - pa se palo,
Nekad mnogo , sad je malo:
Bolje kad mi nije stalo.

I ne znamo se, čak ni malo.

Poezija Bez Rime: Ti

2009-02-01T14:11:00.004+01:00

Probudio si me -
Jednom lepom rečju,
Samo jednom mišlju,
Tek jednom idejom:

Da smo bolji -
Da nam ide -
Da dovoljni smo -
Da hoćemo...

Prozvao si me -
Jednim lepim imenom,
Samo jednim izrazom,
Tek jednom starom željom:

Da još uvek smo -
Da uvek bili smo -
Da uvek imaćemo -
Jedno drugo...

Dobio si me:
Jednom istinom o sebi,
Samo jednim snom,
Tek jednom verom u sutra:

Da imam te -
Da znam te -
Da osećam te -
Da smem te hteti...

I ja sada hoću.

Poezija Bez Rime: Obećavam

2009-02-01T14:10:00.002+01:00

Obećavam
Da ću da platim kauciju za tvoja osećanja,
Da ponovo izađu na slobodu,
Iz toga što ti zoveš sivom ćelijom razuma.

Ako hoćeš.

Obećavam
Da ćemo igrati domine do u ponoć
Samo zato što su gromovi previše glasni
Da šapućemo naše tajne.

I ako nećeš.

Obećavam
Da neću prosuti vodu iz vaze,
Iako cvet nije simbol života nego smrti
I humano mu je prekratiti muke.

Ako nećeš.

*

Sada imaš razlog da kažeš
Da puno obećavam

I sada mi reci ko si,
Jer ja o tebi ništa ne znam.

Znam samo da napolju pada kiša,
Inače bi pao mrak.

Poezija Bez Rime: Psst!

2009-02-01T14:09:00.008+01:00

Psst! Spavam!

Priđi mi na prstima,
Posmatraj, ali nemo!
Nemoj me buditi,
Jer vruće su noći,
Teško ću zaspati ponovo.

Podvuci ruku
Ispod pokrivača,
Napravi mesto
Gde ćeš se ugnezditi,
Tu, tik uz mene.

Psst! Spavam!

Ne čupaj mi kosu,
To je moj jastuk,
Na njemu sanjam te
Kada nisi tu,
Kad odeš u praskozorje.

Ne duvaj mi u vrat!
Poljubi me u rame,
Ali nežno!
I prstom isprati liniju
Do dna kičmenog stuba.

Psst! Spavam!

Šakom mi zgrabi stomak
I privuci me sebi,
Začepi mi pupak
Da dišem na grudi
Dok se ne okrenem na leđa.

Navuci prekrivač,
Ali lagano!
Da se ne vidi
U čemu spavam,
Da ne pobegne toplina.

Psst! Sanjam...

Diši duboko,
Ali odmereno!
Da me ne udahneš
U nestalnom ritmu
Pre nego što svane.

Psst! Ne govori...

Oteraćeš te misli
Što si ih sakrio u znoj,
Što jedine govore istinu
Dok mi, dve kukavice,
Lažemo u gnezdu praskozorja.

- A! Što si me ujeo?!
- Zato što ne spavaš.
- Otkud znaš?
- Zato što ne lažem!
- Psst...!!

Poezija Bez Rime: Ra

2009-02-01T14:06:00.007+01:00

Klečaću
i
Moliću

Pogledom podignutim prema Nut
Dok jedriš preko njenog zvezdanog stomaka
Uz posadu koja je sve što svet je,
Uz šapat
I nadu pritajenu
Da kada joj pomiluješ pupak
Bićeš tačno iznad mene,
Da jasno čuješ molitvu za jednom suzom
Koja će skrojiti moju sudbinu:

Njega jednog, iz tvoga oka,
Koji nije postojao pre

I nije znao za Nuna koji je haos,
Imunog na glas Sirene,
Koji će umeti Kerbera dresirati
I ući će u mene,
U srce moje,
Pažljivo kao u piramidu,
Na čijim će zidovima uklesati svoje poreklo,
Minotauru u inat pretrčati lavirint,
Pandori zatvoriti kutiju na očevid Olimpa,
Kada ti odlučiš da je vreme

Za plakanje
i
Za život...

Jer ljubav je mit
Stvoren od svetlosti.

Poezija Bez Rime: Kost U Grlu

2009-02-01T14:05:00.003+01:00

Sahranili ste me
Pod vlažnom zemljom nađubrenom
Prolećnim mudrostima i otrovom velikih;

Rekvijem mi napisali
Mastilom od krvi i lažne savesti
Što svrbela vas je kao osip i pekla.

Podići ću se iz ništavila
Krila raširiti poput Feniksa uskrslog
Poleteću prema suncu
Da sagorim
Nazad u pepeo srama
Nazad gde ste me ostavili,
Nazad gde moje oči umeju da vide.

Gledajte kako se poleće
Gledajte kako veliko je crveno sunce,
Život od koga zazirete,
Koji vas nagriza
Kao bolest koju ne umete da izlečite
Kao kuga za koju nemate lek,
Kao alter-ego pakla što gura vas od sebe...

Stavili ste mi masku od blata,
Naoštrili giljotinu da presečete pravac
Na mom putu ka gore.

Stavili ste mi okove od laži
Od vaših trulih namera napravili poslednji obrok
I srebrnu viljušku sa četiri zubca mi dali...

Tri noći i tri dana
Kronos je bio na mojoj strani
Veliki peshščanik je držao položeno
I moj pretučeni vrat u velikoj šaci,
Šaci koja vas plaši
Jadne u svojim zatvorima vremena
Odakle posmatrate nemo
Mako mesec ljuštim kao koru jabuke...

Tri noći i tri dana
Ladje ste sklanjali sa dokova istine
Gledajući let Feniksa ka nebu
Čekajući pad Feniksa u pepeo,
Čekajući sunce
Koje vas je oslepelo u opiljcima mesečeve kore
Zagrlilo palog Feniksa i mene na njegovim leđima,
Koje će osvanuti četvrtog dana ponovo...

Koje je pepeo, smrt i život u jednom,
Osvetoljubivo i crveno.

Poezija: Što Volim

2009-02-01T14:00:00.003+01:00

Što volim da podignem ruku i da kažem "Stani!"
Da zagrlim junaka, nek' je neznani il' znani,
Da zastanem kraj tebe kad slučajno prođeš
Da se okrenem unazad, pitam te da dođeš.

Što volim kad godina zaigra se dobima svojim
Pa promeni vreme, pa znam da postojim
Tu sam negde, večiti akter neke druge priče
Smeškam se u bradu, a prolaznik viče:

"Što volim da ne volim i da pamet solim
Al' najviše od svega volim da te volim!"
I uzmem cvet što mi daje, kako da mu odolim
Od sve te ljubavi i ja ću početi da volim.

I što volim dane kao što je ovaj slučajan
Čini se mračan a ispostavi se sjajan
I volim reči jer znaju šta trebalo bi reći
Znaju sve ale i aždaje što kriju se u sreći.

I onda zastanem,
Pa volim.

FreeStyler: Na Drugi Pogled

2009-02-01T13:48:00.007+01:00

...Svi ti novi paceri
Što pevaju na matrice
A uradili bi sve
Za mamice i tatice,
Tako me nerviraju...
Zato što falširaju!
Samo kurcu sviraju...
Ma neka me ne diraju.

*

Ja vučem dim - on vuče dole,
Nebo oblači se, zvezde gole,
Gde je magla, tresak stakla
Baš niko da pozove me...
(Tad ulica prozove me...)

Mesto hrane reči gutam,
Samo ćutim, ćutke lutam,
Sve što kazu - ja ih sputam,
Korak ispred (propan, butan...)

A što su sve te oči
Za moj život zatvorene,
Sve istine i laži
Za mene krivotvorene,
Tajne sobe sudbine
Nikad nisu otvorene -
Svaki život - noćna mora
A ja sam uvek između
Jakog tripa i Hard Core-a...

Nakon svega, stega ostaje -
Gde nestajem - to postaje,
Sve najgore noćne more
"Što smejem se kad krene gore...?"

A...?

Ma vi ne znate dal' klanjam se
Ni Satani - ni Bogu,
Kad me vidiš samo kažeš:
"Ja neću", "Ja ne mogu"...

I kao niko ne zna me
Kad preskačem bezdane,
Uniforme, vezane -
"OTVORI SE, SEZAME!"
A u mraku stalno
Gurate mi dop,
Dal' lažem kada kažem
"Ja ne varim... Hip Hop."

Nismo svoji, sve to stoji,
Niko neće da se boji
Dok se ima i postoji -
Na vazduhu ne diši,
Piši, briši, pa prepiši -

(Kurac...)

Ne, nema tu sreće kad ništa te neće
I nema tu nade kad sudbina krade
Baš svaki trenutak
Da nađe taj kutak
Gde ti se sam kriješ -
Gde sam sebe biješ
Zbog izrečenog,
Zbog porečenog...

A kad stigne te stega -
I zbog ničeg i svega...

FreeStyler: Pali Gajbi...

2009-02-01T13:45:00.004+01:00

Kad zastanem malo duže
Tad me nađe ono uže -
Moja strana uvek kraća,
Sve se vraća - sve se plaća
A sve što hoću to je mir
Peace of mind - to nije hir,
Moja želja, moja sveća
I moj rog i moja vreća...

Šta je bilo? Šta me gledaš?
Jel' ti tražim kad mi ne daš?
Daj budalo, osvrni se sad bar malo,
Meni nije bre ni stalo!
Šta me boli šta ti imaš -
Šta se hvališ, šta me cimaš?

(Daj bre...)

Da ti kažem "Skini mi se"
Ti ne kontaš, čini mi se -
Nađi život, živi malo
Pusti mene bre budalo -
Ja imam mapu, imam šemu,
Ti si ovde u problemu

(A ne ja...)

Tebi daje mama - tata
Videćeš kad dođe plata,
Nije život biti lep
Ti si slepac, a ne slep...

Imam reči za sve vas
Ja nalazim uvek spas -
Ne stidim se tog što jesam
A ti budi lud i besan!

(Hahaha!)

Duvaj mi ga bre dok klečiš,
Ti bre treba da se lechish!
Nek' sam žensko, pa i treba!

(Šta sad?)

Pa nije muško palo s' neba
Nisi ti od boga dan,
Ti ni ne znaš šta je san,
Nemaš pojma bre ni ko sam
A već pljuješ (sedam, osam) -

Ko je danas pa sve grešan,
A ti brate, ti si smešan,
Ma netju više da se trošim
Pali gajbi - aj'...

Poezija: Više - Manje

2009-01-09T13:34:00.004+01:00

VIŠE -
Ne vodim dnevnike
Ne mrzim bednike
Ne gazim svodove
Ne kradem plodove.

MANJE -
Hodam po nebu
Mazim gde grebu
Volim da derem
Jedem gde serem.

VIŠE -
Nije mi bitno
Nije mi hitno
Nigde ne žurim
Budna ne žmurim.

MANJE -
Znam kada učim
Stojim kad čučim
Prepoznajem sebe
Upoznajem tebe.

VIŠE -
Ne znam da pišem
Kašljem kad dišem
Ne tražim kraj
Ne očekujem raj.

MANJE -
Brinem o grehu
Verujem smehu
Pazim ko jebe
Prezirem sebe.

VIŠE il' MANJE
Sve mi je jedno,
Sve je to sranje,
Divno il' bedno.

Poezija: Ponoćne Trube

2008-12-06T13:15:00.003+01:00

Ponoćne su trube probudile mrtve,
Na prestolu tuge prinosile žrtve,
Duše snene obed bile su za očaj,
Prebogata gozba častila je noćaj.

Negde u daljini, sreća u manjini,
Utihnula mirno, sva je u crnini,
Znaju vuci gorski kad je njihov čas,
Znaju i psi morski, vlaže krvlju glas.

Praskozor daleko, spas još predaleko,
Dojenče u strahu neće majke mleko,
Strah i jeza kožu ispuniše jako:
Pobedit' il' predat', nikad nije lako.

Plakale su cure pokraj puta pakla,
Isečene bure, oštre poput stakla,
Porcelanskim licima uzele su smeh,
Deci u kolicima plaćale su greh.

Od jahača četri, milosti je bilo
Tek da se u večnost piše šta se zbilo,
Da ostane negde kao opomena zla
Sećanje na nekad srećna, mirna tla.

Pesnik tuđom rukom rađe pisao bi sve,
Da izbegne u svoje proste, šture sne,
Da si nađe spas izvan dna prokletstva,
Da ne pusti glas u raljama zverstva.

Al' ponoćne su trube probudile mrtve,
Selekcijom čitkom sebi našle žrtve,
Pokosivši sreću, posejaće očaj,
Tragedijom srca počastiće noćaj.

Ponoćne sad trube čuju se za mrtve,
Pred oltarom tuge postrojene žrtve,
Peharom se zdravi pobačaj od sna,
Jednjakom se tuga sliva sve do dna...

Postavši im sluga, sudbu svoju zna:
Nikad više sanjat', ni dobra nit' zla,
Nikad više pisat' o patnjama sna...
Nikad više padat' s' tugom sve do dna...

Poezija: Oprosti I Pusti Me

2008-12-05T22:44:00.003+01:00

Izvini što sam tolika budala,
Što nisam stala, i nisam znala,
Ljubav i bol mi spalili znanje,
A nisam umela da volim manje.

Izvini i te dve sluđene noći,
Đavo je hteo mesto tebe tad doći,
Uzeo san, podmetnuo mene,
Da zamrzim i opsujem najviše sebe.

Izvini i što sam toliko ja stvarna,
Pomalo dobra, suviše kvarna,
Pa ne znam da cenim tragove sreće,
Kad manje me hoće, a više me neće.

Izvini za sve okrutne reči,
Pa ti si mi dušo od svega preči,
Oprosti te misli što nisu moje,
A došle su podmuklo i sad se roje.

Izvini i mene, moraću poći,
Kad prođu dani i dođu noći,
Što mirisom sete na naše dane,
Pa bujica tuge neće da stane.

Izvini što ne umem ni ovo sada,
A ubija dim što danima vlada,
Gorak i opor po duši žanje,
Ne da mi da naučim da volim manje.

Oprosti za sve - nisam htela,
Ništa od toga ja nisam smela,
Oprosti i drži me, da ne klevetam,
Oprosti i pusti me, neću da smetam...

...Moje poslednje "Izvini".

Poezija: Dani Prolaze Bez Uspomena

2008-12-03T20:51:00.004+01:00

Dani prolaze bez uspomena, jer pamtim samo dobre,
Već svi se tiho povlače, svi umorni, bez borbe,
Vučem se po stanici, sav život spakovan u torbe,
Poraz primljen mirno, s' malo drame i bez borbe.

Baš hoće me taj štih koji partije mi gubi,
Baš hoće i bol taj što vazda dođe kad se ljubi,
Baš bilo bi mi pravo da je malo manje sudbi,
Što se preče na moj put, baš kad mnogo mi se ljubi.

Onda i uragan dođe, ona zloslutnica stara,
Što ga prati zvuk glasnih bas gitara,
Uvuče se u stomak, pa na živo kida, para,
Sve rane loše zašivene žicama gitara.

Dani prolaze bez uspomena, jer pamtim samo dobre,
Puštam ih da idu, bez volje i bez borbe,
Nije život moj to tu, to su samo moje torbe,
Vratiću se jednom stari, nastaviću naše borbe.

Stari, nisam pesnik, ja samo pišem loše priče,
Stari, nisam vesnik pokolenja sto nam sliče,
Stari, nasledstvo se ne može poreći tek tako,
Stari, bio si u pravu, što na kraju nisi plak'o...

Poezija: Nemam Ja Rime

2008-07-14T14:06:00.002+02:00

Nemam ja rime, nemam ni ime,
Nemam ni sebe, a sudbina grebe
Po površini, i po danu i tmini,
Još samo tama zna šta bi sa nama.

Nemam ja sluha za tuđe snove,
Ni dovoljno duha da dosanjam ove
Što oru po grobu sluđenih zala,
A prodaju robu s mirisom žala.

Nemam ja srca, ne znam da kuca,
Nemam ni stomak za veći pomak
S' tačke gde jesam, a ne znam gde sam,
Zna samo tišina šta je ova praznina.

Nemam ja ništa, u sebi, na sebi:
Moj ogoljen život tek nudi se tebi,
Strasti još imam, al' grešnost tu vreba,
Razmisli dušo, dal' prokletstvo ti treba.

Nemam ja rime, ja nemam ni ime,
I ne znam tebe, nit poznajem sebe,
Mudar trgovac budi za to što se nudi:
Ne veruj Đavoljoj bradi... Samo ukradi.

Poezija: Ako Te Volim

2008-01-04T22:49:00.000+01:00

Ako te volim - ljubav je laž,
Ako te želim - požude nema:
Jer ja sam lovac što nema raž,
Jer ti si samo kopija nema.

Ako se znamo - znanje ne damo,
Ako se damo - gubimo samo:
Jer dobitak je tek sujete deo,
Jer davati znači ne ostati ceo.

Ako ti kažem - onda je tako,
Ako ti slažem - to činim za bolje:
Jer istinu otkriti, to može svako,
Jer stvarnost je samo deo volje.

Ako te vidim - onda postojim,
Ako te uzmem - onda se brojim:
Jer recke postoje baš da se broje,
Jer ja hoću sebe da imam svoje.

Ako me voliš - ti padaš na laži,
Ako me želiš - ti si lovac u raži:
Jer sve što je sad, sve je već bilo,
Jednom pre nas sve se već zbilo.

FreeStyler: Cezaru Rim, A Meni Rime

2007-12-09T20:50:00.000+01:00

Ponovo samo tvoj glas čujem
I opet te zovem i opet pričam
I ne znam, ja ne verujem
Da dan je tako jebeno sličan,
Baš tako potpuno jebeno isti
I tako isto jebeno smoren,
Mi sigurno onda nismo čisti
Iako nisi za mene stvoren
Nikada bio, nikad nećeš ni biti...

Ali neću, evo neću se kriti,
I neću biti sad pička da bežim,
Za tebe naučiću opet da režim,
Iako više ne znam zbog čega,
Iako mi je već previše svega,
Negde postoji zapisan razlog
Zašto se znamo i skupljamo talog
Prošlosti što uvek iznova zove
Da kvarimo odnose, pravimo nove
I onda se vraćamo opet na To
Što tako uporno zovemo "Zlo",
Ali nije, ne, debeli, nije To - to...

Iako ne znam, ne smem da pitam
Zašto još uvek ti tako si bitan
Zašto se javljaš, odgovaraš, zoveš
Kad sam te vređala, lagala, krala,
Nikada stala, uvek ponovo zvala,
Nisam umela da pustim, da odem...
(Nikad ne umem da pustim i odem...)

...I kako opet tako jebeno znaš
Kada mi trebaš, kada da daš
I reč i ruku da pružiš ka meni
A umorna sam, i opet u seni,
Nema me više koliko znam,
Koliko inače ja umem da dam
I nekad mi žao što nismo bliži
Tad, kad me jede savest u griži,
Kad opet slušaš kako pričam u fon,
A reči imam, još imam ton...
(Još uvek ne znam da spustim ton...)

A plašim se, tako plašim se jutra,
Tog jebenog dana, prokletog Sutra,
Kad sve će il' pasti meni na glavu,
Ili će reći da sam kao retko u pravu
Pa da nastavim tamo gde stadoh,
Da ustanem s' kamena na koji padoh
A ti znaš... Ma, uvek si jebeno znao
Kad i ti da dođeš, da tapšeš sa strane,
Ti, koji si znao sve moje mane
I opet si tu... I ne znam da kažem...
Izvini, jel' smem opet da slažem?

Ne, nije mi drago, i idi od mene,
Neću te ovde kada me krene!
Nemoj da zoveš, neću te više,
I sve je istina, sve ovo što piše!
I ne volim te, ja mrzim te čak
I nikog ne prezirem koliko tebe
I jebem se s' drugim jer volim sebe!
I baš hoću opet, baš hoću o tome!
Znam, svejedno ti je, jebeni some!
I ne dotiče te, ne stiže trema,
I baš me se setiš kad dugo te nema...
(Baš kada ne treba, baš tad nazoveš...)

Slobodno reci, zar ja da kažem:
Uvek ću znati svetski da lažem,
Ali ima tu istine, ima u svemu
I u laži i stihu, u mnogo čemu,
Još te osećam, i još te volim
(I uvek rećiću to, pa neka boli)
Znam da je prošlo, da nije isto
I znamo sve to, sve je kristalno čisto:
Ali kadgod smo mi završavali s' time
Bilo je: Cezaru Rim, a meni rime...

(4JLC)

Poezija: Htela Bih Da Pišem

2007-11-25T12:30:00.000+01:00

Htela bih da pišem, ali mi ne ide,

Spevala bih istinu, psovala bih pride,
Sve te reči što su presekle me davno
Došle bi na papir, sad pale bi slavno.

Htela bih da dišem, ali mi ne ide,
Udahnula duboko, da mi se još svide
Svi oni loši tragi-komičari s' bine,
Samo za aplauz, tek želja da mine.

Htela bih da živim, ali mi ne ide,
Govorila bih glasno, slepi da me vide,
Svi oni zavidni da se uguše od zla,
Koračala bih gordo, visoko od tla.

Htela bih da volim, ali mi ne ide,
Zvezde se u zaklonu želje svoje stide,
Idoli tamo negde ljube tek svoj odraz,
Prezirući slavu, sve menjaju za poraz.

Htela bih da pišem, ali mi ne ide,
O svemu bih pevala, još dodala pride
Sve boli što još presecaju me rimom,
Al' neće reč na papir i nestaje sa dimom.

FreeStyler: Van Gogh, Lend Me Your Ear...

2007-11-16T14:58:00.000+01:00

Pišem tomove propalih šansi,
Sve tražim nas u sivoj nijansi,
Ali nas nema, mi nismo tamo:
Ti ne postojiš, ja dišem samo...

*

Budi večiti maler i traži svoj stih
A kada ne znaš, priupitaj Njih:
One što znaju ta pitanja manja,
One što znaju kad crta je tanja,
I svi će ti reći da sve su to sranja,
Dobićeš jedan odgovor na sve:
Da život je Sada, ne Posle ni Pre
I ništa ne zavisi od Njega i Nje,
Jer svi smo mi veći od sudbine zle
I našim je rukama pravljeno tle,
I našim je srcem stvoreno sve
Ovo što znamo, što nikom ne damo
Što krijemo vešto od sebe, od Njih
Što preveliko je da stane u stih...

Ja ne znam ni sad, nikad neću ni znati
Kad treba krenuti, što treba stati,
Kad čekati šamar, što okrenuti obraz,
Ni gde je taj most što zovu ga Prolaz,
Koji vodi do sutra, koji jede mi jutra,
A uveče dođe po harač, prokleti smarač
Da proguta mi snove, a ne da mi nove
I tera telefon da zvoni kad niko ne zove,
Onda nižem reči i rime, kao budala,
Jedem vreme i sate da ne bih stala,
Jedem sebe i tebe, jednom poješću sve
I Život, i Sudbu, i one jezike zle...

...Reči, reči i reči, a svi samo lažu,
Objašnjavaju, pričaju, a ništa ne kažu:
Nemom filmu su takvi pisali prevod,
Za svaku su knjigu oni smislili izvod;
Da, znaš ga i ti - to je onaj što dođe
Kad sve je gotovo i ne da da prođe,
Već tapše po ramenu onog što pada,
U brk se smeje, a u džepu mu nada
Da će jednoga dana svima da vlada...
Jednog dana, burazeru, ali ne sada...

Ja? Ja sam samo još jedan pacov u trci
Što ne zna gde mu je glava, a gde brci
Ali jednom za jaja ću zgrabiti Njega,
Taj Život što misli da je veći od svega,
A onda? ...Onda ću videti svet u boji,
Zato šanse ne traži, već ih postroji,
Razvrstaj, prebroji, pa podigni glas,
Vikni Sreći da zastane, da uspori kas,
Jer ima još šansi i za tebe, za nas,
Ume da laje i čovek, a ne samo pas...

*

Čitam te tomove propalih šansi
I nađem baš nas u jednoj nijansi,
Ne, ta nije siva, i mi smo tamo:
Ti još postojiš, ja živim samo...

Poezija: Mnogo Toga

2007-10-29T19:04:00.000+01:00

Mnogo toga ti o meni ne znaš,
Ne znaš kurvu što s' Đavolom spije,
Ništa, dete, ti o meni ne znaš,
Zato ne govori, znaš da tako nije.

Mnogo toga ti čak ni ne slutiš,
Ne znaš kamen što dušu mi steže,
Mnogo toga bolje da prećutiš,
Jer kada mi kažeš, biće mi još teže.

Mnogo toga još nije ti rečeno,
Priča ona što nosi se do groba,
Mnogo mi je, dete, srce otečeno,
Rasprodajem laži jer samo su roba.

Mnogo toga ti tek ćeš da učiš,
O životu, sudbi i njihovom smehu,
Mnogo toga, dok sam u ćošku čučiš
Pašće ti na glavu, gurnuti ka grehu.

Mnogo toga ti o meni ne znaš,
Ne znaš kurvu što u meni spije,
Ništa, dete, ti o meni ne znaš,
Zato bolje ćuti, znaš da tako nije.

Poezija: Što Više

2007-10-23T18:18:00.000+02:00

Što više plačem, sve mi je gore,
Što više sanjam, sni postaju more,
Što više reči, sve je više tišine:
Što više puštam, to jače drži me.

Što više dana, sve više je noći
Što više ne znam dal' jutro će doći,
Što više odlazim, sve više gubim:
Što više volim, sve manje ljubim.

Što više ulica, to manje neba,
Što više ćoškova, više mi treba
Što više nade da dublje dišem:
Što više stihova, to manje pišem.

Što više nema me, to više padam,
Što više života, manje se nadam
Što više kraju, sve više početku:
Što više šansi i njenome metku.

Što više dolazim, samo sam dalje,
Što više džukela, sve manje se laje;
Nema više reči, sad vreme je tišine,
Sada se puštam, sad jače drži me...

Poezija: Pad

2007-10-21T23:08:00.000+02:00

Padam na dno koje uvek je duplo,
Ljubav što jurim je lešina, truplo,
Život šamara, budi vetar, daljine:
Ta pustinja nema poslednje dine.

Podižem glavu, al' crno je nebo,
Kanda je Đavo opet Anđela jeb'o,
Tad reci, prozbori, šapni u bradu:
Hteo nisi ni biti u Njegovom stadu.

Udahni, izdahni, znaš, guši te dim,
Hteo bi juriti, ali nemaš za kim,
Hteo bi više, uvek hteo bi bolje,
Al' uvek te stignu te otrovne zolje.

Jutro daleko, noć se k'o mrcina vuče,
San i da dođe, uvek samo dotuče,
Nema me, nestajem i gutam sate,
Knedla za knedlom, a svaka zna te:

Ti si onaj što pada, što se ne broji,
Čija duša i telo ne ume da stoji,
Naše su štake sve slomljene davno:
Bogalj u duši nikad ne pada slavno.

Poezija: Često

2007-10-18T16:56:00.000+02:00

Često se svetim,
još češće setim
onih Đavoljih kvota
iz nekog prošlog života:
mnogo neuplaćenih,
još više uskraćenih
za postojanje,
tek odstojanje,
neki dobitak na kraju...

Svi koji me znaju
prošaputaće sutra
da poznaju jutra:
prokletstvo, prostranstvo
gde mre dostojanstvo,
gde razum je bleđi,
san od istine ređi
i reči vuku ka boli
baš kao rana ka soli...

Kažu priznaj, progutaj
a žuč gorak je gutljaj
kad se hraniš tišinom
u sebi boriš s' visinom
tlo onda gori žestinom
pa tišinu zalij gorčinom
prigrli istinu šturu,
zažmuri, obrni turu,
naiskap, još jednu turu...

Previše često se setim
kad dođe mi da se svetim,
baš tih Đavoljih kvota,
baš tog prošlog života:
nikada uplaćenog,
nikada pretplaćenog
na postojanje,
na odstojanje,
čini se sve me je manje...

Poezija: Da Li Je Gavran Ikada...

2007-10-17T16:55:00.000+02:00

Da li je Gavran ikada pevao pesmu tako lepo,
U društvu mrtvih pesnika pišem, posmatram slepo;
Da li je Glas Noći ikada saznao sve moje snove,
Ili ih ima još za papir, il' ima vremena za neke nove?

Da li je ikada Muza Tame izgledala tako vedrom i čilom,
Kad pero mi izmiče stalno vođeno nepozvanom silom;
Diriguje i navodi me: još samo malo, još jedan korak,
Poslednji gutljaj pravo u Dušu, ma kako da je gorak.

Da li smo ikada bili obeleženi nekim drugim svetom,
Polazili za ičim drugim nego Tamom umesto Svetlom?
Nismo li od paukove mreže i krojili naš znak, tamo gore,
Nismo li mi ta Deca Užasa, što umorna dočekuju zore?

Ipak, Gavran nije nikada pevao lepše nego za nas,
Ipak, naš put nikad nije bio jasniji nego što je danas;
Pa nek smo i uplašena Deca Noći, rođena u srcu Pakla,
Svaki san je jedna želja, želja krhka poput stakla...

FreeStyler: Zubato Sunce (Život Prošli - Bez Cenzure)

2007-10-15T16:53:00.000+02:00

(4JLC:)

Ja sam htela napred
Ti si stajao u mestu,
Ja sam htela neki red
Trzao si se tom gestu -
Ostao si negde iza
Nemam više šta da kažem
Nemam više šta da lažem
To su tvoji govori,
Neki loši izgovori...

Pružam ruke, gledam gore
Ja bar sanjam, nek' su more -
Ja bar hoću, ja bar želim
Pomeram se, uvek selim -
Tebi jutro uvek mutno
Nikad osmeh, sve prećutno -

Šta da zovem, šta da pričam,
Kad ti nećeš da si sličan
Ma baš nikom jedan dan
Imaš sliku, nemaš ram -
Ja još imam šta da dam,
Ti ni nemaš... Budi sam.

(Sujeti:)

Lepim srce, idem dalje
Ka Đavolu, straight u ralje -
Oni hoće da sam bolje,
Svi mi kažu nemam volje,
Svi mi kažu ja ne mogu
Ja baš tada kosim s nogu,
Ja baš tada dajem više
A Ljubav/Mržnja - to je kliše.

Ne guram se u prazninu
Ma imam sto i jednu dinu,
Kada padnem, pašću glasno,
Kad zavolim, mrzim strasno,
Zar da ćutim...? Da se mislim...?!

(Njima:)

Prijatelja, psihijatra,
Pun mi kurac još iz starta!
Svi me znaju, pa mi seru
Nude nadu, lažnu veru -
'Alo, ljudi, ja znam ko sam!
Znam i šta sam, a i gde sam!

Da vas teram sve po redu?
Provokacija je sad na redu?
Sve vas slušam, sve vas gledam,
K'o grehova, sad vas sedam!
I patuljaka je bilo tol'ko,
Šta sve vidi jedno oko...

Što se smejem? Jel' da pizdim?
Pa smešni ste kad vas vidim!
Svi mi misle nešto svoje,
Imam Sunce, imam Boje
Imam sve što trebam moje!

Ne treba mi ništa više,
Sad mi reci, nek' sam kliše,
Sada zini, da te vidim,
Pa hteli ste da se svidim!
Jel' vam jasno da je ponoć,
Ne treba mi vaša "pomoć"!

Sad ti krivo što je tako
Što mi ide tako lako,
Suflirajte sad sa strane:
Znam da imam razne mane,
Znam da imam grozne rane!
Al' ne okrećem se iza sebe,
Što je bilo - ko ga jebe...

Gotovo je, nema više,
Budućnost je što se piše,
Što se misli, što se sanja
Toga ima - k'o i sranja...

Poezija: Uvreda

2007-10-12T16:37:00.000+02:00

Vređaš me tim svojim stavom
I svim rečima što ih ne znaš reći,
Pre nego li i razmisliš glavom:
Odluči želiš li me baš ti tako preći.

Vređa me što nemaš prave snove,
Ni šapata pokornog za te svoje laži,
Pre nego li uopšte i potražiš nove:
Prvo se otkrij i kao istinit prikaži.

Vređaš me svojim postojanjem
I vazduhom što uzalud ga trošiš,
Pre nego li odbraniš se kajanjem:
Oprost zasluži, mesto da ga prosiš.

Vređa me pre svega taj tvoj pogled lažni
I što njime uvek me ti sasecaš i brišeš,
Pre nego li kažeš da svi smo nevažni:
Prelomi istinu, nemoj da je pišeš.

Vređa me i to što živiš sa te strane
Ogledala gde sve moje prostom sliči,
Gde diše se bez sna, živi se bez hrane:
Gde sve što želeh sebi, na tebe ne liči.

Poezija Bez Rime: Biber I Med - Moja Demo Veza

2007-10-10T16:37:00.000+02:00

Ruga mi se prazan papir
dok te ruka traži jagodicama prstiju
po snovima zaboravljenim na dnu fioke...

Nema te,
ne postojiš...

Onda se pojaviš niotkuda
i ubodeš kao posekotina od papira -

Plitko,
bez krvi,
bez žrtve...
Da zapeče...

Izvrši eutanaziju nad mojim srcem,
na mapi nacrtaj boldovano "X"
i onda pogodi centar
i stisni jako -

Da te osetim odjednom
i istuširam se najhladnijim jutrom
koje su Đavoli ikada istkali
od krila Anđela...

Ušili su mi rane,
a onda sam uzela makaze
i rasekla šavove...
Bez anestezije,
na živo...

Sada te zovem, jer ne mogu
hrapavim, istrošenim jezikom
sama da ližem rane
kada ovoliko reči
kotrlja se niz njega...

Ti umeš da ćutiš
i umeš da me uspavaš,
da me izmoriš
i onda da me poljubiš
za Laku Noć
u tačku na leđima
gde se spajaju
kičma i vrat...

Dok me guši melanholija
skinuću prašinu sa diska
na kome piše
"Demo Veza",
ubaciću ga još jednom
i igrati Trial...

Još koji dan...
Još koju noć...
I još koje jutro...

Praviću se da znam pravila
a ti se napravi
da je naša veza kupljena
i dostojno plaćena
Full Verzija
i da se neće završiti
za par dana...

Jer ove reči koje govorim
kao da ih ne znam
uveliko su pauci opleli mrežom
da ih ne vidim,
da mi ne daju...
Da mi ukradu proleće
i pomute ovo malo zdravog razuma
koje nosim u džepu
među ostacima izlomljenih cigareta
i polomljenih šibica...

I opet ćeš ti biti
Crni Vitez...
I ja ću ponovo
znati da pišem...

Crackovaćemo osećanja
i opet ću proraditi...
Pećiće me oči
dok gledam u mrak da te vidim,
kao da ih nisam imala ranije
i pružaću ruke prema tebi
kao da ne mogu da te dohvatim...

A ti ćeš biti tu -

Da mi kažeš da sam mračna,
da se uplašiš,
ali da ne pobegneš...

U beskrajnim redovima mrtvih slova
nešto je još uvek živo...
Nešto i dalje pulsira
u sadašnjosti,
zatrovanoj memlom...

Ti.

Koji mi nisi važan
i koji nisi ceo...

Ti.

Biber i med...
Moja Demo Veza.

Proza: I Dare You To Dare Me (Obaranje Ruku Sa Srećom)

2007-10-07T16:36:00.000+02:00

Obaram ruke sa Srećom.

Imam jaku levicu, od konobarskih dana.

Vuče Sreća na svoju stranu, da budem na gubitku, ali, svejedno, ne dam se... I borim se. To je nešto iskonsko u nama, da se inatimo, da kažemo "E, baš ne može!" samo kada nam u lice pljune onaj ružni tip po imenu Izazov. Taj Izazov vam je jedan od onih prljavih, zlih tipova sa cigaretom večito na ivici usne, što podiže samo jednu stranu lica u osmeh i gleda skupljenih očiju, sa visine. Sve se devojke lože na tipa zvanog Izazov, koliko god je siromašan po pitanju kulture i koliko god da je drzak i bezobrazan. On uvek ima ono "nešto" u sebi.

I igram se sa senkama, ubeđujem sebe da toplina reči ipak postoji... Da one mogu da budu mekane, tople, paperjaste... I mogu.

Izazov kaže da sam sa Venere, kao i sve žene. To kaže kada ga pitaju odakle sam. Rekao mi je, pošteno, u startu, da odlučim "kako ćemo". Nisam odgovorila. Lako ćemo. Zašto bismo se gurali u definicije, tamo je ionako gužva.

I onda dođe ona kurva, beštija... Sreća. Da mi je znati koliko se samo puta sakrivala u mrak mokrih, štrokavih ulica sa Izazovom da tamo ko-zna-šta-sve rade. Hoće da obara ruke sa mnom, haha. Ma drolja jedna najobičnija, izvin'te me na ovoj upotrebi francuskog, pa i ona se ponosi time što je, uostalom. Nije to tajna.

Ali zanese me tako... Ona se valjda zanese, razumem je, zgodan je frajer Izazov, pa je nekada nema dugo. Nisam od onih, da kradem drugima lepe trenutke, onda je ni ne tražim. Ne voajerišem ih šta sve rade, zato i ne znam sve te sitnije detalje. Guram svoje samo dok nje nema, znam da nije laka riba, pa ni njemu ne može biti lako sa njom. Žensko k'o žensko.

I nađe me za šankom, on ispija miran tamo u ćošku neko piće i ne ispušta cigaretu iz usta. Učinilo mi se da je odmerio par dama, al' odćutah... Pa i meni su kolena zaklecala pri samom pogledu na njega, pa gledam da uvek gledam drugde, da ne padam na sitnice. I priđe mi ona, srećna kao i uvek, podiže obrvu i eto nas za stolom: ne zna se kako, ne zna se zašto, obaramo ruke. Smeje mi se u lice, kuja, a zna da to mrzim.

Malo sam nagla na svoju stranu... Opet juče, danas, večeras. Ne zna Izazov da meni ne smeta kada mi neko dune dim cigarete u oči. Pa nisam ni ja od juče baš, videla sam muško i pre njega. A on me gleda, skoro pa naivno, pa se još i nasmeje... Poznaje oružje, koliki god da mi je arsenal. Baš nađoh da se igram sa opasnim igračima.

I počinje da me nervira što me tako gledaju. Sad, da oteram Sreću - ne ide, nije na mestu. Da oteram Izazova, povućiće opet i nju sa sobom, pa šta ću onda, opet sam na početku. Da se predam...? Ma, to nije ni među opcijama.

Kad ga eto Život, došao po porudžbinu... Predstavlja se kao "Šansa" - taj tek ima hiljadu i jedno ime, neću ni da vam pričam.

"Pelinkovac, bez leda i limuna, čist.
I pitaj damu šta će piti...
A moju flašu stavi na led."

I smeje mi se Izazov, dok pali novu cigaretu...

FreeStyler: Sve Što Smo Ikada... Mogli Biti

2007-10-07T16:33:00.000+02:00

Sve što si stvarao, sa mnom si stvarao -
Sve što si sanjao, sa mnom si sanjao -

Zar ne vidiš da mi trebaš,
Zar ne vidiš da te hoću!?
Zar ne čuješ da te zovem
Svaki put kad te pozovem...?

Sve što si ikada hteo - bili su snovi.
Ne, nisi nikada smeo
Ma ni da pomisliš da ti trebaju novi!
Zar ne vidiš dalje od sebe?
Neko je nekada hteo s-a-m-o t-e-b-e!
A ne kao drugi, samo-da-te-odjebe...

Sve što smo ikada bili
Ti prepustio si "Višoj Sili" -
Sve što smo ikada mogli...
Sad zovi one što su ti "pomogli",
Sada ih zovi pa nek' ti se smeju!
Neka ti opet daju neku ideju
Neki novi, uzaludan san,
Sada - kad sanjaš ga sam!

*

Nemoj ni da pomisliš da mi je stalo -
Da imam bolje ime za tebe nego "Budalo!"
Da imam bolji izraz nego "Jedan Od Mnogih"
Sam si sebe stavio tamo,
Sad zovi one što su ti "pomogli"...

Ja neću biti više tu,
Neću ti više smetati
A kada ti kažu "Pozovi nju":

Bolje nemoj... Jer ćeš me ometati...
Bolje nemoj... Hoću da budem sama...
Bolje nemoj... Prijaju mi i suze i tama...
Bolje nemoj...

Prokrvariću.
Zaplakaću se.
Setiću se...

Podićiću opet prašinu,
Razbiću opet tišinu;
Samo nemoj da se setim da volim,
Nemoj da počnem opet da molim...

Neka bude da sam i za tebe
"Previše mračna",
Neka bude da nikada nisam bila
Ni "Prava" ni "Tačna"...

Pokupiću ostatke sebe,
Spakuj da ponesem za ranu so -
Ja bar imam josh uvek sebe,
Ti više nemaš ni to.

4JLC

Poezija Bez Rime: Četiri Šumske Maske - Duhovi

2007-10-04T16:31:00.000+02:00

[Prva Maska: Proleće]

Drvena Maska Proleća,
zelenih listova i blistavih pupoljaka.
Sve se rađa u jednom momentu.
Ne želim distorziju,
želim samo postanak.
Hrabrost je moje ime.
Živim u debelom Hrastovom stablu,
mogu čuti listove kako rastu.
Moja pesma je izlazak Sunca,
moja maska je hladan potok,
moja muzika - zeleni listovi.
Živim s Prolećem,
izgaram Letom.
Moja krv je sok Hrastovog drveta,
Smola su moje suze,
Vetar je moj smeh...

*

[Druga Maska: Leto]

Crveni plod Jagode moja je Maska Leti.
Moj glas gubi se u pesmi Slavuja,
Srce izgara u šupljem Bukovom stablu.
Nebo su moje oči,
u njemu Šumski Demoni
nestaju krvavim plamenom.
Ali ne jecajima,
nego vrelom pesmom
što dah uzima suvom grlu.
Na zelenom tepihu igraju Šumske Vile,
pozdravljaju pesmu mladih Slavuja.
Krijem se iza svoje Maske
i kradem svilu toplog povetarca,
što zavara sluh...

*

[Treća Maska: Jesen]

Svaki trag opao suvim lišćem
ostaje uspomena...
Žuti je list moja Jesenja Maska,
zrela Dunja je moje Srce.
Ožiljci ostaju na tvrdoj kori
starog Jabukovog stabla.
Hladne Kiše spiraju tugu sa mog lica.
Moja postelja je mirisna Crvena Zemlja,
a svaka Kišna kap u zreloj Jabuci
moja je Tuga,
svako Seme -
moja nova Nada.
U Šumi ostajem,
Dunju ostavljam na Panju:
da usamljen ne bude
i Pečurke ponovo ugosti.

*

[Četvrta Maska: Zima]

Svi moji tragovi utisnuti su
ispod hladnog belila Vremena.
Zimi skrivam se ispod Maske Borova
i toplinu tražim u Crvenim Bobicama
Šumskog Žbunja.
Danas spavam,
Sneg će me sakriti
a Borovi zakloniti
jedinim zelenilom Zime.
Kraljice Noći,
ostavi me u mojoj Tuzi,
Sreća će doći novom Sezonom.
Neka me greje
topla srž Borovog stabla
u mom Zimskom Snu.
Urliknuću i izgubiti se
zajedno sa hladnim urlikom
ostalih Vukova u daljini.
Neka Sneg i dalje pada...

"Siluete" '98

Poezija: Danas

2007-10-03T16:28:00.000+02:00

Danas si umoran, ne, nisi dobar,
Dan previše sumoran (za oktobar?)
Sat predugačak, sekund se vuče
Dal' nada il' tračak - život ga tuče.

Danas ni reči nemaju smisla,
Danas si preči (stega je stisla?)
Sve čeg se dohvatiš, samo te kolje
Dok sam ne prihvatiš - sutra je bolje.

Danas su oblaci baš previsoko,
Spori ti koraci (za trn u oko?)
Sve što ti kažu, ti ne čuješ pravo
Možda i lažu - ti, luda glavo.

Danas bi kiša baš dobro pala,
Da sve se stiša (nije li šala?)
Sve što si čuo, možda bolje da nisi
Čudan smo duo - mi, kao ambisi.

Danas si sumoran i nisi dobar,
Dan prosto umoran (zar je oktobar?)
Sat predugačak, sekund još mili
I nada i tračak - u višoj su sili.

Poezija: Zeka Za u Džep

2007-09-29T16:28:00.000+02:00

Ja sam mali, ja sam ranjiv,
Kad ne spavam, ja sam sanjiv,
Mala njuška, mali rep -
Ja sam zeka za u džep.

Da me nosiš, da te volim,
Da mi kazeš kad te boli,
Biću mali, biću tih -
Biću tu kad nema svih.

Kad god nećeš da si sam -
Uzmi zeku, pipni san,
Kad misliš da sve se ruši -
Šapni zeki, ima uši.

Znaćeš sve što zeka zna,
Da spavaš kad nema sna,
Da kažeš kad nema reči -
Zeka voli i bez reči.

Samo pusti da te voli,
Zeku mnogo više boli,
Za sve druge on je slep -
On je zeka za TVOJ džep.

Poezija: In Dubio - Ne Verovah Nikad

2007-09-20T16:27:00.000+02:00

Ne verovah nikad nikad u veštice ni vile,
U smišljene, svevišnje, neprirodne sile,
Nit' da krila anđeoska mogu da se vide -
Ne verovah bajkama, ni basnama pride.

Verujem da pakao je kad sunce oteža,
Letenje ka nebu tek anti-zemlje teža,
Tek verujem u ono što krije se u nama -
Jer vek je čitav dat nam da ogoli se tama.

Ne verujem, dragi, da smo ikad bili dvoje,
Da se vreme ikad ljuštilo na moje i tvoje,
Ne verujem nikom - sem svom odrazu u tebi,
Sem parčeta nas - što ga nosimo ga u sebi.

Poezija Bez Rime: Dok Gljive Spavaju - Zašto Je Samo Pola Kopna Zeleno

2007-09-16T16:24:00.000+02:00

Na vlažnom panju,
Gde gljive spavaju
I puštaju penast sok -

Tu je istina jedne istine:
Istine nestajanja
I istine življenja.

Kad hodaš šumom
Grane će pevati -
Jer jezik slobode u njima leži,
A čovek - uljez samo jeste,
Jer sloboda,
Tamo negde,
Uz njega - ne postoji...

Samo je mač
Kao ožiljak na starom stablu,
Samo je metak
Što ruši orla,
Samo je čovek...
Sam je dovoljan.

"Neka živi" - kaže šuma.
"Neka mre" - kaže čovek.

Globus se okreće
Dok gljive spavaju,
A na panju...

"A zašto je panj?"
"Čovek je opet besan..."

*Siluete '98

Freestyler: Bez Ideje i Bez Stila

2007-09-13T16:20:00.000+02:00

Bez ideje i bez stila
Idem nazad - gde sam bila,
Gde smo pali, gde je "Ali",
I trenutak jedan mali -
Skener, dvogled i tvoj pogled
(I hemija, ili ogled)
Sreli smo se tu na crti -
Stala zemlja da se vrti -
Sve je stalo, jedno "Halo" -
Već se znalo, već se dalo...

Gde smo sada, dal' da pitam?
Volim, mrzim, nemam ritam...
Tu azbuku ja ne čitam!

Za dva sveta - ista meta
Sad iz srca ili leta,
Još se voli, još me boli,
(Još mi neko pamet soli)
Ali ja znam da mi trebaš!
(Dal' da kažem, možda ne znaš?)
Možda slutiš, ali ćutiš
Možda sklapaš sličan multiš...?

Posle pitaš gde sam bila -
Celu noć ja krešem krila,
Da ne letim, da se setim
(Dok još mogu da poletim...)
Da još znači, da smo jači
Da nas nešto uvek kači...

*

Sad se vreme smatra silom -
(Mora silom, neće milom)
Ja se vodim jednim stilom,
Kad Ljubav se smatra dealom...

Makar stani tu kraj mene
Kad mi tečeš već kroz vene,
Samo ćuti, stani ovde,
Kada smo već stigli dovde,
Kad ta crta sve je tanja,
Kad majstor sam da pravim sranja...

Bar me pusti gde sam bila,
Bez ideje i bez stila,
Bar mi reci, bar preseci -
Ne mogu mi ništa meci...

(Reci...)

Daj ideju, daj nov stil -
Ta Ljubav je baš naš deal...

(4JLC)

Poezija: Zaključaj Se, Ili Beži

2007-09-12T16:20:00.000+02:00

Stavi mi ruku na rame -

Da znam da si mi prijatelj oduvek bio;

Podmetni mi nogu kada padam -
Da znam da neću uzalud pasti na pod;

Stavi mi ključ u rđavu bravu -
Tu istu, od srca, koju si odavno obio;

Podmetni mi u džep parče sebe -
Ostatke od kojih je sastavljen sav moj kod...

*

Onda mi oduzmi i poslednju nadu -
Jer nema svrhe da propadam više;

Daj mi samo još jednu cigaretu -
Zadovolji mi potrebu kad već zavisim;

Oduzmi mi zaostale tragove trezvenosti -
Napravi tišinu, pa priđi još tiše;

Daj mi samo osećaj da si blizu -
A onda me pusti, da mislim šta mislim...

*

Stavi mi podmetnut osećaj da smo oduvek
Oduzimali dato nam - da bismo živeli zauvek;

Samo mi ne daj sebe ako ćeš mi oduzeti i to,
Zaključaj se, ili beži...

Ne gledaj u moj bol (!)

(4JLC)

Proza: Senke Ljubavi Nacrtane Suzama

2007-09-09T16:18:00.000+02:00

Mrak je, noć. Crkva otkucava sitan posleponoćni sat i Posmrtno Zvono... Rodio se još jedan Anđeo i srce mi drhti jezom pomišljajući na Tebe. Otvaram visoku gvozdenu kapiju, čuje se škripa rovarenja šiljaka po betonu i ostavlja mi crne zarđale tragove na znojavim dlanovima. Zakoračujem u Đavolju Baštu - u groblje Izgubljenih Ljubavnika.... U potrazi za Tvojim imenom i Tvojom slikom utisnutim na kamenu. Drveće, tišina. Grane hoće da me zagrle i osmehujem se koračajući po suvom lišću i mekanoj zemlji. Puls se ubrzava dok ne natera srce da probije torzo, vraćam ga šakom nazad... Pocepan rukav na bordo haljini... Krv. Mrak je, nisam ni osetila kada sam udarila u drvo čija mi je kora razderala kožu na nadlaktici. Rana inficirano peče, ali ne nadjačava bol u Duši i suze polako klize niz obraze... Muzika. Božanska, Đavolja. Ne znam gde sam, kapija je daleko iza mene i zaklonjena drvećem i mrakom... Magla.

Vidim Te u daljini, osmehuješ se i pružaš mi ruku, kao da ću pasti. Ne razumem i saplićem se na prvi grob padajući na ruže... Boli me. Ne vidim te više. Ustajem i trčim prema zapamćenoj slici u tami kroz eho jecaja i Bola. Bosa sam, tek sada primećujem kada se svaki žuti list na zemlji zabada u moja stopala. Prepoznajem likove na slikama nadgrobnih spomenika, svi su oni živeli i umrli u Mome Srcu... I Srce počinje da vrišti, mišići mi se grče od Bola i Uspomena; gubim poslednji trag snage da te tražim... Zemlja se odjednom čini savršeno mekanom i zove me da legnem u njenu postelju od blata. Klečim i shvatam da prvi put u životu gledam izbliza stazu između grobova. Nikada mi nije bila bliža, nikada draža. Ponovo Muzika i prepoznajem je, i boli me, i kida me...

Mesec je crven i shvatam da sam u njemu videla Tvoj lik, dok ležim u blatu i gledam u nebo... Žuto i crveno lišće me polako pokriva nošeno vetrom i muzikom. Podižeš čašu i ispijaš zadnje kapi crvenog vina sa njenog dna i one tako ispijene počinju se slivati iz mojih očiju - u zemlju iz koje su potekle u Tvoju slavu i zdravicu nad Nama. Uspravljaš me na kolena i ljubiš me u čelo. Grlo mi je suvo i zapaljeno vetrom. Podižeš mi bradu u tišini, gledaš mi duboko u Dušu i ona te moli da legneš pored mene, da me zagrliš jako i nikada ne pustiš. Provlačim ruke kroz tvoju crnu, dugu kosu i srce mi se puni hladnoćom... Moj Centurion. Zauvek Moj... Taj znak na tvojim grudima ja sam iscrtala, ili nisam... Taj privezak oko tvog vrata ja sam stvorila... Ili nisam. Vranino Pero u Tvome krilu, Moja Požuda... Jeste. Shvatam da ovo je Tvoje groblje, groblje zaboravljenih i ostavićeš me ovde, samu, u tišini... I sve je Tvoje, i Ja sam Tvoja. Kidaš sve znakove mene sa svog tela i svoje kože, odgurujući najzad i mene na zemlju... Zatvaram oči i tupim osećajem padam na kamen sopstvenog spomenika shvatam da me više nema...

U ovom Ništavilu još ponekad mi se učini da čujem Tvoj glas u daljini, kao da ponekad obilaziš moj hladan grob u Tvom Srcu... Kao da se Vreme menja, kao da otvaraš novu flašu mojih crvenih suza... Kao da ću imati snage za još jedan korak ako ustanem iz ove zaboravljene postelje od blata i lišća...

Još ponekad Vetar mi nanese izgužvane listove starih pesama pod ruku... Šapuću mi da su Te našle i da si ih ukrao, prisvojio, obrisao tuđa imena sa njihovih posveta... Čuvaj ih za mene, još toliko mogu da ti tražim... Još si mi toliko dužan.

...4JLC

Poezija Bez Rime: Tražim Te

2007-09-07T16:14:00.000+02:00

Tražim te, tražim te, tražim...

U listićima čaja,
U šoljici kafe,
Među pikavcima u pepeljari...

Nema te.

Tražim te, tražim te, tražim...

Među koricama knjige,
Među iglicama u platnenom srcu,
Među porukama na plutanoj tabli...

Još te nema.

Tražim te, tražim te, tražim...

Na zalemljenim čipovima,
Na rezu jednog diska,
U fioci sa klikerima...

Gde si, bre?

Tražim te, tražim te, tražim...

Među propuštenim pozivima,
Među nepročitanim porukama,
U zaboravljenim dnevnicima...

Hmmm...

Tražim te, tražim te...
Ma, ne trebaš mi!

A, tu si.

FreeStyler: Govornica - Pozornica

2007-09-06T16:12:00.000+02:00

Govornica - pozornica,

Lozana il' Loznica,
Sasvim je svejedno
Kad je Božjom rukom prevedeno
Rukom "pravde" sprovedeno -
Šta se laže, šta se kaže,
Palim TV - sve je blaže...

Propaganda vlada svetom,
PaDaj letom, PARAj dletom,
Sve je Naše - reži Svetom
I po spisku, i po disku
Pa nek bude opet isto
Pa nek bude opet "čisto"...

(Bolje nismo ni zaslužili,
Bar smo Goreg optužili -
Pa nek' smrdi nekom drugom,
Trčaćemo još za dugom...)

Za ćup zlata - dole plata!
Za san jedan - i Raj vredan!
Dal' si bolji, dal' si predan,
Da li daješ ili laješ?

Ma lajaću vam itekako!

"Dobrodošli! - Kafa? Slatko?
Pismo meni? Ko mi piše?
Vlada opet? Zar još diše?
Il' je biro, pos'o bliže?
Šta si zin'o...?

Haaa?!

Za komšiju...? Siđi niže..."

Ispušismo još odavno
Al' Kosovo nek' je ravno -
Hoćeš Lucky? Nećeš ćošak?
Možda hoćeš o moj trošak?
E, ne može sve tek tako
(Kako jebe svakog svako)

Ja sam danas negde drugde,
Šta te briga - tu sam, svugde,
Jurim i ja neke snove -
Kad menjamo falš za nove...

Poezija: Ništa

2007-09-05T16:07:00.000+02:00

Pokažeš mi, pa mi ne daš -
Dokažeš mi, onda ne znaš -
Ništa si do grabljivica,
Do put izvijugan bezdanom,
Do tek bezdan udavljen u moru.

Primakneš me, pa se skloniš -
Sastaviš me, onda slomiš -
Ništa si do zverinje,
Do daljina presečena ledom,
Do led istopljen u praskozorje.

Zavaraš se, pa me voliš -
Prokuneš me, onda moliš -
Ništa si do bezbožnik,
Do svod neba prekinut u gromu,
Do grom spušten u tišinu zemlje.

Izgubim se, pa te nađem -
Zagrliš me, pa se snađem -
Ništa smo do šapat noći,
Do još lenj san odsanjan u podne,
Do još jedan smotan stih o nama.

(4JLC)

Priče: Doba Slučajnosti

2007-09-02T16:05:00.000+02:00

Stvarnost je samo odlomak od sna, recipročna vrednost više strana imaginacije za koju verujemo da postoji.

- Volja je samo deo nas koji smo izmislili da bismo nešto radili sa razlogom. - probio je tišinu stranac poznih godina koji je sedeo pokraj mene.
- A ako nemam volju, da li to znači da nemam sebe? Ili samo nemam nju?

Mogla bih se zakleti da to što me je upravo udarilo po nosu nije bila grančica nego opiljak Mesečeve Kore. Suv, sagoreo do pola, znak da razgovor nekuda vodi i da se nešto dešava. Zgranuta na prizor majke koja urlajuće dete časti nametnutom disciplinom na očevid dvadesetak prolaznika, zapalih poslednju cigaretu iz kutije iz zadnjeg džepa. Stranac poče da se migolji stišćući metalni pomoćni štap za hodanje u levoj ruci.

- Plašite li se smrti? - upitah.
- Imam li razlog da se plašim nečega što ne poznajem?
- Svi se mi plašimo nepoznatog...
- Strah je najveća glupost, tek okrajak ljudskih mogućnosti. - zadovoljno odgovori chovečuljak.

Starost - jedina kletva od koje se ne može pobeći, jedini broj koji koliko god sakrivali čini rezultat jednačine Velikih Terazija na kraju.

- Ako uporno veruješ da je tvoje mesto više rezervisano iza kraja nego ovde, previše važnosti pridaješ nepoznatom. - on nastavi.
- Čovek se uči dok je živ.
- Jednom sam upoznao životinju sa više čovečnosti od svih mojih prijatelja zajedno.
- Možda niste imali previše prijatelja u životu.
- Možda sam ja tek starac koji voli pričati sam sa sobom a ne nametljivi gospodin koji iziskuje dijalog.

Nasmejah se... Primetih da se ram naočara na zboranom licu malo pomerio naviše i pomislih kako starost nekada dobro dodje u prikrivanju emocija koje ne možemo sakriti pre tog doba. Čovečuljak mi je počeo delovati simpatično, čak nenametljivo i povrh svega interesantno. Prečesto sebi dozvoljavamo luksuz impulsivnosti u pokretima, odgovorima, razgovorima. On je vodio svoju igru, vodio je skladno kao korak u Valceru koji sam sigurna da je umeo zaigrati pokraj starog gramofona koji se odavno više ne proizvodi - u nekoj požuteloj staračkoj sobi, negde u blizini ovog parka...

- Živite li daleko odavde?
- Ne znam. - nasmeši se starčić, i shvatih da ja postadoh nametljiva odjednom u ovoj situaciji. Zašto bi mi i rekao gde živi kada se ne poznajemo duže od ovih pola sata od kada me je uhvatio grč u listu leve noge u parku na pola puta do kuće...
- Već četrdeset godina uvek sedam na istu klupu u istom ovom parku, svaki drugi dan u nedelji.
- Nije loše imati neki ritual u životu. - slegoh ramenima.
- ...Ni jedan jedini put nisam poveo razgovor sa slučajnim susedima na ovom mestu. - osmehnu se on, sa obe ruke stišćući onaj njegov štap, lupkajući njim o beton.

O ovom starom čoveku ne znadoh ništa a činilo se da smo čitavu večnost sedeli zajedno na toj klupi... Ili tih četrdeset godina koliko je on vremena proveo sedeći na njoj.

- Život je precenjena mudrost mladih. - progovori on ponovo, sa istim onim zadovoljnim izrazom na licu.
- Na mladima svet ostaje... - nekada su klišei najbolje sredstvo za dijalog.
- Kada bih Vas pitao zbog čega se osećate toliko staro, Vi biste ustali sa ove klupe i otišli. I ja bih ostao ovde sam da sedim. - pomalo tužnim tonom on nastavi.
- Ne bih otišla zbog toga. - odgovorih. - Možda bih otišla jer moram da sam negde drugde, ali nikako ne bih otišla zbog toga.
- Ni Vi nikada niste vodili razgovore na klupama u parku, zar ne? - nasmeši se on.
- Ne baš...
- Zašto onda razgovarate sa mnom?
- Zaista ne znam. Možda se plašim starosti i poštujem je čitavog života, a možda je ovo popodne jednostavno drugačije od nekih drugih popodneva.
- Kada bih Vam rekao da je ovo možda poslednje popodne u mom životu, da li biste znali šta da mi kažete?

Više nego šokirana ostadoh da gledam u beton u situaciji u kojoj ne umem da se snađem. Iz nekog razloga osetih strašan pritisak u grudima i kako knedla u grlu želi da me uguši.

- Nemojte to toliko primati k' srcu... - prošaputa on. - Meni je jako prijao ovaj mali razgovor sa Vama.
- Kako se zovete...? - smotano upitah.
- Ne znam. - odgovori starčić istim onim tonom kojim mi je odgovorio da ne zna gde živi.

Pade mi na pamet koliko me ovaj starčić podseća na razrednog starešinu iz osnovne škole... Moj razredni starešina bio je magistar književnosti, a ipak je predavao u osnovnoj školi i nazivao nas četrdesetoro svojom decom. Kada bi se iznervirao ili razbesneo na nas, samo bi mu se zacrveneo nos; uvek bi skrivao lošu stranu svoje ličnosti, uvek bi je kontrolisao. Moj razredni mi je oduvek bio veoma drag...

- Razmišljate koliko Vas podsećam na nekog ko Vam je bio jako drag.
- Da... istina je. Na jednog jako dobrog čoveka.
- I Vi mene podsećate na nekoga.
- Na koga?
- Na mladića koji je pre četrdeset godina slučajno seo na ovu klupu, iako nikada ranije nije. Stigao ga je bol u levoj nozi i morao je da odmori. - odgovorio je.
- Neko koga poznajete?
- Ne, ne poznajem dobro tog mladića... Zaboravio sam ga. Ali znam da ga je oduvek zanimalo nekoliko stvari koje sam Vama danas slučajno rekao, iako su se te stvari činile nevažnim i sekundarnim toga dana.

Osetih strašnu želju da se zahvalim, da kažem bilo šta, ali idilu tog popodneva na klupi prekide žena koja nam se ubrzano približavala, nazivajući starčića svojim ocem, podsećajući ga na to koje je doba dana.

- Ovo Vam je kćerka? - upitah na brzinu.
- Ne znam, vidim je prvi put u životu. Verovatno jeste. - odgovori on sa osmehom na licu.

Niska ženica koja je delovala starije nego što je očigledno bila, uhvati starčića pod mišku ne obazirući se na mene i krete ga odvoditi stazom u parku. Dok zvuk lupkanja metalnog štapa nije nestao u mojim ušima i dve figure se ne izgubiše iz mog vidokruga, ja ostadoh da sedim na klupi. Kada me ponovo onaj sagoreli deo prirode lupnu po nosu, ustadoh i ja. Sada sam se već mogla zakleti da je to ništa drugo do opiljak Mesečeve Kore jer mi se okrugla spodoba već smejala sa neba koje se presvačilo iz dana u noć.

Nekoliko narednih dana prolazila sam istom stazom, ali nisam nikada više srela ovog čudnog starčića - ni parnim niti neparnim danima u nedelji. Nestao je, izgubio se. Pomislih samo da mi je rekao sve što je imao i više nije postojala kosmička potreba da se srećemo u ovom životu.

Mesec dana kasnije čuh da je nekome preminuo otac... Da je zadnjih dana svog zivota često zaboravljao gde živi i kako se zove, ko su ljudi koji ga okružuju i ko je njegova porodica. Zaboravljao je sve, ali nikada nije zaboravio da svakog drugog dana sedne na istu klupu u parku na koju je sedao četrdeset godina. Niko nije znao razlog tome, ni doktori, ni specijalisti. Pripisivali su to čudnim efektima poznih godina.

Znala sam da je čitavog života čekao da kaže nekome nešto što je on sam jednom želeo da zna. A ja sam samo slučajno sela na tu klupu zbog grča u listu leve noge...

Razlog je samo deo volje koju smo izmislili da bismo znali kako hodati kroz život i na koju klupu treba sesti da nas po nosu udari opiljak Mesečeve Kore.

Poezija: Pre Kiše

2007-08-31T16:02:00.000+02:00

Okupaš me kao kišom,
Podigneš sparinu,
Spustiš mi zavese,
Poželiš mi toplinu.

Polomiš me kao gradom,
Udariš po ponosu,
Zagrebeš po obrazu,
Tek pokloniš tišinu.

Ošineš me kao gromom,
Osvetliš mi mrakove,
Iznenadiš ćoškove,
Ukradeš mi okove.

Promeniš me kao vreme,
Urediš mi stavove,
Očistiš mi pragove,
Zatvoriš mi kišobran.

A sad mi vrati oblake,
Iznajmljeni su od sna.

Poezija: Izgubili Smo Raj

2007-08-29T15:59:00.000+02:00

Izgubili smo raj -
Prodali smo ga za nešto
Što krijemo previše vešto -
Za pola dana zajebancije,
Za pola sata tolerancije,
I par minuta bez slova
Za samo neka sećanja nova,
Za nešto baš jebeno malo,
Tek da kažemo da nam je stalo,
Da kažemo da nije nam kraj -
Mi samo...
Izgubili smo raj...

Izgubili smo raj -
Poklonili ga onima kojima "treba",
To naše malo jebeno parče neba -
Po cenu da zaboravimo da postoji,
Po cenu koja je velika da se broji,
Koja je tu, koja postoji,
Ova se prošlost cene ne boji,
Ona se trudi da samo postoji,
Samo da kažeš da nije nam kraj -
Iako mi...
Izgubili smo raj...

(4JLC)

Proza: Projekat Multi-Personality

2007-08-27T15:57:00.000+02:00

Ima nas pet. One su ja i ja sam one. Vidimo se u ogledalu, svako jutro kada vežemo kosu na potiljak i svako veče kada je ponovo razvezujemo da bi je rasule po jastuku. Sve se zovemo istim imenom.

1] Ona je devojčica. Nema više od 12 godina i ne želi da odraste. Mnogo plače, mnogo je pogađa svaka reč koja joj je upućena, najviše one izrečene s pakošću, sa zlobom i zlom namerom. Noću spava sa plišanom igračkom, grli je vrlo blizu mesta na kome su joj rekli da joj se nalazi srce - na grudima, sa leve strane. Sanja ružne snove i plaši ih se. Seća se svakog udarca koji je usledio posle razbijene skupe stvari, seća se svake lepe haljine koju je dobila za odlazak na školsku proslavu. Ona je dete i svet posmatra kroz prizmu od dve boje: crne i bele. Sivo ne postoji u njenom svetu.

2] Ona je buntovnik, odbija da prizna da je žensko. Okreće se za lepim devojkama na ulici, o svakoj govori samo dobro. To su devojke koje su različite, ona voli različitost. Brzo razmišlja i često se gubi u brzini svojih misli. Mnogo puši i puši jake cigarete. Ona ne sanja, to nije na njenom nivou - grubo je realna i gruba joj reč nije strana kao ni fizički bol. Lako plane i bori se za ono što misli da je ispravno, iako je njena strana ogledala vrlo često iskrivljena. Ne voli muškarce, jer je nekada bila devojčica koju su muškarci jako povredili. Preživela je. Od tada zna samo sebe. Njen život je crn, crna joj je šminka i teške su joj čizme.

3] Ona je ljubavnica. Predator. Kada voli, voli celim bićem, kada gubi užasno je ljubomorna. Ipak, bori se samo do izvesne granice, od koje u pomoć priziva Nju, broj 2. Njeno mesto je u postelji, pod svetlima koja obećavaju ljubavni užitak. Ona se toga ne stidi i to javno priznaje. Ljubav vodi glasno, ali uvek vodi ljubav, nikada nema seks. Afirmacija od strane muškog pola jako joj je bitna u životu. Zavisna je od muškog mirisa na svom jastuku, i kada ga nema ona nestaje, jer nema radi čega drugog da postoji.

4] Ona je poslovna devojka. Obožava disciplinu i obožava da se dokazuje. U svom je poslu brza i efektna, vrlo je cenjena među menadžerima i rukovodiocima. Često napušta radno mesto u potrazi za drugim gde bi mogla bolje da pokaže svoje poslovno umeće. Često joj broj 2 smeta u tome. Broj 2 ne voli da ustaje rano, broj 2 voli da nosi tamnu šminku koja u poslu nije poželjna. Broj 1 ne voli da se šminka uopšte, ali nju je lako naterati uz obećanje male časti nakon dobro obavljenog posla. Broj 1 često će zaplakati pod pritiskom posla, broj 2 često podići glas kada misli da nešto nije u redu i da remeti njen ugled. Broj 3 se drži podalje od broja 4, mada ponekad lovi i na ovom polju, najviše zato što je broj 4 često uveče umoran da bi uživao u svakodnevici broja 3.

5] Ona pati od nesanice ili spava previše. Ne postoji sredina. Zavisna je od pisane reči i misli da ume da piše. Jako puno vremena gubi u tome. Voli da uči sve što doprinosi lepoti kreativnosti. Dobro joj ide, sve dok broj 1 ne poželi da se igra, dok broj 2 ne izgubi strpljenje, dok broj 3 ne bukne u plamenu i dok broj 4 ne treba da počne da se sprema za posao. Vrlo je statična, i to ostalima veoma smeta. Volela je nekoliko istih muškaraca koje su volele broj 2 i broj 3. Oni nisu mogli da razumeju raskol među njima. Nisu znali koju vole jer nisu znali da sve one postoje. Ali svaku su voleli po malo. Broj 5 je često pisao o tome.

U sivilu paranoje, novog dana i borbe između zdravog razuma i ludila žive brojevi 1, 2, 3, 4 i 5, "Projekat Multi-Personality", fenomen sadašnjice: predmet psihološke diskusije i analize onih koji analizi nisu dorasli niti će ikada moći da dorastu. Istina ljudskog bića, skripta po kojoj je pisan kod čoveka.

Ko nikada nije podlegao ovom eksperimentu sebe ne poznaje dovoljno jer ne priznaje sve strane svoje ličnosti. Ovo je moja analiza, moj referat moje ličnosti. Branim ga za tri četvrtine veka. Poželite mi sreću. Nadam se da ću položiti taj ispit.

Poezija: Između

2007-08-25T16:12:00.000+02:00

Muzika kojom igraš,
Vreme za kojim stižeš,
Zemlja po kojoj gmižeš,
Sunce pod kojim ideš -

Nebo nad kojim nema
Ničeg sem groznih sena,
Ničeg sem nebeskih vena,
Ničeg sem Đavoljih cena -

Ovaj život koji je samo,
Ono malo koliko damo,
Ono neko večito "Tamo",
Ono za šta uvek je "rano" -

Nije meni ni malo bitno,
Ne, nije mi čak ni hitno,
Nije ni veliko, vrlo je sitno -

Poredim s večnošću sna,
Važem ga odnosom "Ti" na "Ja",
Uzimam meru daleko od tla -

Jednačina kaze ili isto il' ne
Levo il' desno - nebo il' tle
A mi smo između - kao i sve
Tražimo mesto, tražimo "Gde".

FreeStyler: Da Saga

2007-08-25T15:54:00.000+02:00

I ponekad pročitam,
Al' nemam sliku, nemam ritam,
Nemam rime, ništa s' time:
Imam šta - al' nemam s' kime...

A taj utisak što odaješ
Je da uporno u nebo laješ,
Nikom prava ti ne daješ
Da kupi te, a prodaješ se
Ne za sitno, nego malo
I nikad ti nije stalo
Da razmisliš, pa da kažeš:
"'Alo! Stani...",
"Stani-Pa'ni" i "Ostani bar još malo..."

Ma, možda nam se nije dalo,
Možda nam i nije stalo...

*

Kad izvučem presek stanja
Muka mi je od tog s*anja!
Nemam želje, nemam volje
Ni da lažem "Biće bolje" -

U sred gužve ja se stišam,
Znam da oko nije nišan,
Ali negde sve nas broje,
Laži roje - lažne boje,
Sve je laž sem paranoje!

Kad kretosmo iz početka,
Da za pancir nema metka:
Blindirasmo osećanja,
Veća - manja
Sve zbog s*anja...

I još kažeš da te bolim,
I još vrištim da te volim!
Ja još plačem kad me moliš,
Jer ti ne znaš ni šta voliš...

(4JLC)

Poezija: Rekvijem

2007-08-23T15:49:00.000+02:00

Prolaznost je tek neko dugme na kaputu
Života i svega što mu nađe se na putu
Gde sreća i zlo zajedno u gnezdo se sviju
Da gledaju te usude dole gde sede i piju.

Sklupča se Đavolstvo na limenom luku
Tog krova van domašaja smrtnijeh ruku
Umiljat prede, pod kožu se podvlači
Dok šapće u bradu "Život je sve kraći".

I svi snovi i more ko zla predskazanja
Učiniše da linija je sve tanja i tanja
Da se providi i vuče kao rana ka soli
I prkosi strašno, preteć' umirućoj boli.

Sav život što imamo podićiće spomen
Na sadašnjost, prošlost i večiti pomen
Ugaslog svetla na samom kraju tunela
Sa puta što znamo, što naša su sela.

I kako na kraju pomoći onom koji ostaje
Što bol mu je skrojena da u Vasionu staje
Kako reći da "Tamo" je samo odraz ovog puta
Kad život nije šiven prosto, ne poput kaputa.

Rekvijem su tek reči reda radi sastavljene
Drhtavom rukom samo na papir postavljene
Jer nema te reči koja zaboravom leči
Nema utehe kad Đavo ne da da se spreči...

(RIP JS)

FreeStyler: Znaš Ti Dobro O Čemu Ja Pričam

2007-08-21T15:47:00.000+02:00

Zamenila sam stihove za kodove,
Pretvorila sam hitove u bodove,
Zavrnula sam šiji vrat
Za pogled ka tebi na treći sprat...

*

A gde si i šta si i ko si i ti?
Sad kada kradem i to si ti -
I sve je tvoje, i sve se broji
I nemam svoje, i ne postojim
I nestajem tiho i ja se ne brojim...

I vrištim (!)

...Al ne čuješ ništa što nije smeh,
Ti plaćaš samo Đavolu ceh,
Ti plačeš samo kad Smrt je tu,
Ti ne znaš, ti nećeš, ti nisi tu!
Ti jecaš, ti ne smeš, i nisi tu...

I neću napolje iako je mrak
I ustajem, gutam i čekam Smak
Ma imam reči, ja nemam rime,
Ti si ih uzeo i šta ćeš s' time?
Šta će ti moje, šta će ti boje?!
"Crnje od uglja" je jedino tvoje...

(Znaš ti dobro o čemu ja pričam...)

Tvoje su oružje i bile reči
I loše, i dobre i one bez reči -
Sve što si znao, sad se odreci!
Sad opet priznaj pa meni poreci,
Sad se proderi, sad me preseci...

I nema mi sunca, i nema mi neba
I nemam ništa što uvek mi treba
A ti mi reci "To je od kiše"
I opet ću znati i čuću te tiše
I opet ću čuti i znaću te više...

(Znaš ti dobro o čemu ja pričam...)

Zašto ih kradem, te glupave reči?
Što mi je navodnik od Istine preči?!
Pa pitaj me onda, nemoj da ćutiš,
Nemoj da gužvaš taj bezvredni multiš,
Nemoj da kažeš da ništa ne slutiš...

I ležem, i lažem, i jastuk me zna
I on mi beži, i nemam sna -
Ja nemam snohvaticu za takve noći,
Ja ne znam, ja gubim, ja neću doći...
Ja volim, to nije u mojoj moći...

*

Zameniću kodove za stihove,
Pretvoriću bodove u hitove,
Na berzi je vrednost prošlosti pala,
Kupi mi osmeh - cena je mala...

Fuck you, Sanity...

(4JLC)

Poezija: Iz Tišine - Ex Silentio

2007-08-20T15:37:00.000+02:00

Primaknem se, pogledam, malo s' one strane
Sunce sve se misli, a opet bi da svane
Opet peče, prži, a reči bi da ćute
To dobra se spremaju na loše da slute.

Kada baciš rečnik, kad zatvoriš spis
Zapečatiš kraj, svi zovu te na bis
Oni hoće, žele, svi sile te na više
Egoisti, autori, što mirišu na kliše.

Kažu jednom samo dosta je za dno
Kad je čaša puna, vino gorko svo
Kažu cinik jednom - cinik si zauvek
Nema više nazad, tu si k'o oduvek.

Sedeli smo jednom, ja i gos'n Đavo,
On glavom i bradom, ja k'o uvek pravo
Sve ture na moj račun pio je u nizu
Početak na vidiku, kraj nigde ni blizu.

Igrali smo poker sve štihom na štih
Ulog kad je veći, ni ne misliš na stih
Papir, potpis, pečat - tek tvoj inicijal
Odjednom daleko si, tek diferencijal.

Onda baciš rečnik i zatvoriš spis
Misliš da je kraj, a zovu te na bis
I svi hoće, žele, mame te na više
Autori-egoisti, što vonjaju na kliše.

Izmaknem se, pogledam, malo s' ove strane
A sunce još se misli, treba li da svane
Da peče i prži, kad reči bi da ćute
Svi loši se spremaju na dobro da slute.

Arhiva

2007-08-01T15:34:00.004+02:00

~ Jul '09:

31.07.2009: Ne Znamo Se

*

~ Februar '09:

1.02.2009: Ti
1.02.2009: Obećavam
1.02.2009: Psst!
1.02.2009: Ra
1.02.2009: Kost U Grlu
1.02.2009: Što Volim
1.02.2009: Na Drugi Pogled
1.02.2009: Pali Gajbi...

*

~ Januar '09:

9.01.2009: Više - Manje

*

~ Decembar '08:

6.12.2008: Ponoćne Trube
5.12.2008: Oprosti I Pusti Me
3.12.2008: Dani Prolaze Bez Uspomena

*

~ Jul '08:

14.7.2008: Nemam Ja Rime

*

~ Januar '08:

4.1.2008: Ako Te Volim

*

~ Decembar '07:

9.12.2007: Cezaru Rim, A Meni Rime

*

~ Novembar '07:

25.11.2007: Htela Bih Da Pišem
16.11.2007: Van Gogh, Lend Me Your Ear...

*

~ Oktobar '07:

29.10.2007: Mnogo Toga
23.10.2007: Što Više
21.10.2007: Pad
18.10.2007: Često
17.10.2007: Da Li Je Gavran Ikada...
15.10.2007: Zubato Sunce (Život Prošli - Bez Cenzure)
12.10.2007: Uvreda
10.10.2007: Biber I Med - Moja Demo Veza
7.10.2007: I Dare You To Dare Me (Obaranje Ruku Sa Srećom)
7.10.2007: Sve Što Smo Ikada... Mogli Biti
4.10.2007: Četiri Šumske Maske - Duhovi
3.10.2007: Danas

*

~ Septembar '07:

29.9.2007: Zeka Za u Džep
20.9.2007: In Dubio - Ne Verovah Nikad
16.9.2007: Dok Gljive Spavaju - Zašto Je Samo Pola Kopna Zeleno
13.9.2007: Bez Ideje i Bez Stila
12.9.2007: Zaključaj Se, Ili Beži
9.9.2007: Senke Ljubavi Nacrtane Suzama
7.9.2007: Tražim Te
6.9.2007: Govornica - Pozornica
5.9.2007: Ništa
2.9.2007: Doba Slučajnosti

*

~ Avgust '07:

31.8.2007: Pre Kiše
29.8.2007: Izgubili Smo Raj
27.8.2007: Projekat Multi-Personality
25.8.2007: Da Saga
25.8.2007: Između
23.8.2007: Rekvijem
21.8.2007: Znaš Ti Dobro O Čemu Ja Pričam
20.8.2007: Iz Tišine - Ex Silentio

~ Značkice: